СУШТИНСКИ ПРОБЛЕМИ ОБРАЗОВНОГ СИСТЕМА


Из: Човек и информационе технологије (2013), Презвитер др Оливер Суботић

СУШТИНСКИ ПРОБЛЕМИ ОБРАЗОВНОГ СИСТЕМА

1. Први и основни проблем образовног система у Србији је концептуалног карактера, с обзиром да је усмерен углавном ка стицању знања у енциклопедијском духу, а мање ка развијању критичко-аналитичких способности ученика. Поред тога, промашај нашег образовног система је и недостатак мултидисциплинарног приступа у повезивању градива различитих предмета. Ученици на сва три нивоа образовног система (основна школа, средњошколски стадијум и факултетски ниво) раде пре свега на гомилању знања, док повезивање различитих научних области, анализа градива и развијање критичког духа најчешће изостају. Када је реч о проблематици информационих технологија потребно је више радити на суштинским стварима, а то су логичке структуре, концепти програмирања и семантика.

2. Друга ствар која недостаје нашем образовном систему је повезивање интелектуалних знања и способности са етичким постулатима. Црква је посебно заинтересована за овај сегмент развијања моралног лика ученика, што у великој мери посредно и чини преко верске наставе и хришћанске етике која се на њој предаје. Корен речи „образовање“ нас упућује на стицање образа, што поред теолошких има и етичке конотације, посебно важне у случају школства. Ово је битно за све предмете, а у домену информатике се односи на предмет компјутерска етика, а донекле и компјутерско право који треба да буду део наставног плана и програма сваке високошколске информатичке установе. Ако се тако буде приступало образовном систему, онда ћемо имати далеко мање проблема са, рецимо, нарушавањем електронске приватности грађана, с обзиром на претходно изграђену свест о етичким нормама у информатичкој ери. Тада неће бити ни потребе да се наша Црква ангажује у друштву у том погледу – не заборавимо да је управо СПЦ највише заслужна за подизање општедруштвене свести о електронској приватности грађана у Србији, активним радом њених стручњака на том пољу током протеклих неколико година. Тиме је донекле надомештен недостатак присутности овог питања у широј и стручној јавности. Убудуће би тај посао требало да преузму академске институције и невладин сектор, док би Цркви остало само да пружи подршку.

3. Трећи проблем нашег образовања је везан за нове видове учења везане за употребу савремених технологија. Потребно је усвојити начелни приступ који би информационе технологије користио као допуну у методама учења, а не као замену фундаменталних математичко-логичких операција и говорних способности које дете треба да савлада још у основношколском периоду. Замислите, рецимо, ђака основца које не уме да измножи два броја ручно зато што је навикао да то ради преко електронског калкулатора на рачунару или мобилном телефону? Или случај ученика који на географској карти није у стању да покаже Кину уколико претходно не консултује неку електронску енциклопедију? Или да студент има непрепознатљив рукопис јер користи искључиво текстуални процесор за писање? Грешка која се често прави у овом погледу је и ултимативна употреба такозваног distant learning система („учење на даљину“, данас углавном путем умреженог рачунара и интернета). Иако је за неке информатичке области то погодно, апсолутно је непримерено као замена у настави хуманистичких наука, где је жив контакт са професором незаменљив. Примера је доста, а закључак је јасан: информационе технологије треба итекако да буду присутне у нашем образовном систему, али на начин који не би угрозио примарни развој когнитивних способности деце. Са друге стране, постоје и случајеви где би информационе технологије требало у потпуности да замене досадашњи начин рада: папирне енциклопедије треба у потпуности заменити електронским базама података које омогућавају снимање знатно веће количине података и неупоредиво бржи приступ.

4. Четврти задатак за унапређење нашег образовног система је везан за слободу размишљања и алтернативе у избору. Ово је посебно важно због амбијента у коме живимо јер нам се често намећу идеје да одређене ствари напросто немају алтернативу. Тако се ствара атмосфера конформизма, што је недостојно слободног човека. У контексту информационих технологија, децу треба подучавати да траже алтернативно софтверско или хардверско решење. Примера ради, сви ћемо постићи сагласност да је Windows оперативни систем стандардно решење свуда у свету, али итекако треба направити и практично поређење и алтернативу на Linux-у. Исто важи и за остала програмска решења – алтернатива увек постоји и треба да се тражи. Са том мишљу ће деца израсти не само у изврсне информатичаре, већ и у одговорне чланове друштва.

Ово су само нека од кључних тачака када је реч о нашем информатичком, али и образовном систему уопште. Свакако да их има још (попут развијања етоса заједнице, увођењем групне оцене или неког сличног концепта, чиме се ученици оспособљавају за каснији заједнички рад са другима), но суштинска идеја није у моменталном решавању свих могућих проблема, већ у покретању трајног критичког дискурса и континуалног промишљања више различитих структура нашег друштва на пољу унапређења образовања.

*Синопсис аргументације изнете 2009. године у Привредној комори Србије у оквиру дискусионих панела под називом „Основно информатичко образовање и његов утицај на развој српског информационог друштва“

Презвитер др Оливер Суботић