Постоје они који се баве критиком других, а не општим добром,оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других

Св. Старац Пајсије

Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења.

Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци…

Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа. Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава.

Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку.

Цркви су сви потребни. Свако приноси своју службу: и они који су благе, и они који су преке нарави. Човековом телу потребна је и слатка и кисела храна, чак и горки маслачак, јер све има своје особене састојке и витамине. Исто тако су и Телу Цркве потребни сви. Један човек увек допуњава нарав другога. Сви смо дужни да носимо не само духовну нарав свог ближњега, већ и слабости које он као човек има.

Нажалост, неки имају неразумне захтеве према другим људима. Хоће да сви буду исте нарави какве су они, па када је неко другачијег карактера, односно ако је мало блажи, или мало строжи, одмах доноси закључак: „Он није продуховљен човек".

(из Са болом и љубављу савременом човеку)

146 Прегледа