Сме ли Црква бити српска?

Жељко Ињац

Бог није створио људе као мноштво безимених, него ствара сваког човека понаособ као непоновљиву личност. Сваки човек je појединац сa властитом свешћу, с личним именом, и - ако баш хоћете - властитим нигде у космосу поновљивим геномом (ДНК).

Човек је, дакле, сасвим одређени појединац, затим као битно друштвено биће члан своје породице, свога народа и велике породице човечанства. Заједништво с другима не постиже се негирањем различности, него рушењем ограда и предрасуда.

Као што због јединства народа у националној заједници не укидамо локалне обичаје, фолклор, песме, специфична јела и слично, тако ни због јединства људскога рода не укидамо богатства културних разлика која означaвају различите народе. Било би то просто нехумано. Као што сваки човек има право на своје лице, на властиту физиономију и властити стил, тако и сваки народ има право на свој идентитет. Нигде не постоји општи човек, него је сваки појединац човек на свој начин. Ко човеку негира посебне особине које чине његов идентитет, повређује његову посебност, чини га непрепознатљивим. Бити Србин значи бити човек на српски начин.

Црква се у сваки народ, у сваку културну баштину мора инкултурирати, изразити се изразима својственим тој баштини. Тако она у сваком народу постаје његова властита, а не увозна. Христијанизација онда није духовни колонијализам него прихватање, клијање и раст семена Богом откривене вере на сасвим одређеном национално-културном тлу. Брисати ознаке идентитета значи припремати народ да буде не само политички него и духовно колонизован, подјармљен од оних који су јачи. Стога брига Православне Цркве за очување националних идентитета, у овом случају српскога, није ништа друго него њена брига за човека на свим нивоима његове егзистенције, његове посебности. Што је народ мањи и угроженији, то му је таква брига потребнија.

Велико заједништво свега човечанства, које се у правом смислу означава као глобализација, не сме се постизати асимилацијом него интеграцијом. Различност цвећа и дрвећа не разбија јединственост парка него га обогаћује и осмишљава.

Извор

130 Прегледа