ПОКАЈАЊЕ КАО ПРЕОБРАЖЕЊЕ ЧОВЕКА (Други део)


Епископ др Атанасије Јевтић

Интересантно  је  запазити  чињеницу  да  су  сви  Светитељи,  уколико  су  бивали  ближи  Христу  по  животу  и  делима  својим,  по  садржају  и квалитету  свог  новог  битија  и живота,  утолико  су  више  осећали потребу  и  благодатност  Христовог  спасења,  спасоносност  Христових заповести  о  покајању  и  о  новом  животу  по  Јеванђељу.  Та  чињеница сведочи  нам  несумњиво  и  недвосмислено  о  истини  човековог  пада,човекове  отуђености  од  Бога  и  својег  правог  и  здравог  стања,  отуђености  од  истиноког  живота  у  Христу,  како  то  вели  Св.  Апостол Павле  (Еф.  2, 12  и  4, 18). Овај  пад  човеков  назива  се  и  првородним  грехом  и  као  чињеница познат је и признат  и од  многих  других, скоро  свих,  људи  у свету.

Узмимо,  на  пример,  само  Сартра,  који  у  својим  делима  признаје човекову  отуђеност,  његову  „баченост ‘  (тј. палост)  у  овај  свет,  мада то  наравно  он  другачије  тумачи  и  тражи  други  излаз  за  човека  из тог  за  њега  несумњиво  ненормалног  и  нездравог  стања.  Свеједно, за  нас је овде важно  да је  Сартр  један  од  несумњивих сведока палости  човекове,  као  што  су  сведоци  те  чињенице  и  многи  други  велики духови  у  историји  човечанства:  философи,  песници,  уметници  и  други  подвижници  и  борци  за  истинску  човекову  природу  и  истински живот  достојан  људског  бића.

О  томе су,  сећате се,  говорили  на  свој  начин  и  велики  философи Сократ  и  Платон,  само  што  су  они  мислили  да  човек  осећа  и  види своју  палост  у  овом  свету  благодарећи  „сећању“  на  свој  ранији живот  у  оном  свету  вечних  идеја,  тј.  сећању  на  своје  првобитно, рајско стање, какво  то  вели  и  наш  песник Њешш.  Мећутим,  за  наше хришћанско  православно познање  и  осећање  човека,  за  наше  виђење и  доживљај  човека  у  Христу,  човек  се  не  толико  „сећа“  своје  првобитне  славе,  колико  има  предосећање,  и  предокушање  своје  будуће славе  у  Христу.  Другим  речима,  више  и  пресудније  утиче  на  оценучовека  хришћанска  есхатологија  него  ли  протологија,  то  јест  наше будуће  и коначно  стање  у  Христу,  него  ли  наше  прво  рајско стање  у Адаму.  Уосталом,  и  наше  првобитно  рајско  стање  у  Адаму  схватљиво  је  правилно  једино  у  Христу  као  Друшм  и  Последњем  Адаму, као  Алфи  и  Омеги,  Почетку  и  Савршетку  свега  (ср.  Откр.  1, 8,  17; 22, 13).  То  нам  је  открио  и  лично  у  Себи  као  Богочовеку  показао Христос  када  се  оваплотио  и  очовечио,  а  ми  то  у  живом  благодатном искуству  Цркве  стално  доживљавамо  и  посведочујемо.

Управо  у  Христу  као  Богочовеку,  у  Његовој  пуноћи  као  истиноког  и  савршеног  Човека,  и  открива  се  нама  палим  људима  смисао и  значај  поруке  и  заповести  о  покајању,  којом  је  Христос  и  почео Своје  Јеванђеље,  Своју  благовест  о  нашем  спасењу  из  пада  и  пре-ображењу  у  новог,  препорођеног,  преображеног  човека.  Христос  је зато  и  говорио:  „Ако  не  узверујете  да  сам  то  Ја,  помрећете  у  гресима  својим . ..  Јер  оваки  који  чини  грех,  роб  је  греху. . .  А  тек  ако вас  Син  (Божији  и  Човечији)  избави  и  ослободи,  бићете  заиста  избављени  и  ослобоћени“  (Јн.  8, 24  и  34-36).  Ове  као  и  друге  речи Христове  само  потврђују  истину  нашег  људског  пада  и  потребе  спасења  из  тог  пада,  из  ропства  греху,  смрти  и  ђаволу. Пад и палост човека није само  нека  „религијска“ или моралистичка  „догма“,  неки  моралистички  декларативни  „проглас“,  у  ствари  нека  моралистичка  химера,  истакнута  са  циљем  да  буде  својеврсна „мора“  над  човечанством,  нечије  „проклетство“  на  нас  људе  због нечега  „бачено“,  него  то  је  једноставно  реалност  нашег  људског битија  и  житија  у  овом  и  оваквом  свету  и  историји,  чињеница  опипљива  и  доживљива  кроз  наш  свакодневни  живот  у  овој „тами  греха  и  сенци  смрти'  (ср.  Мт.  4, 16-17).  Та  чињеница људскога  пада,  људске  грешности  или  огреховљеноети,  наше  смртности  или  осмрћености,  није  само  гола  психолошка  чињеница, него  је  то  свеживотна,  дубоко  људски  искуствена,  нарочито  благодатно-искуствена  чињеница.

То  благодатно  искуство  нашег  људског  пада  значи  првенствено то  да  ми  хришћани  сву  реалност  и  дубину  људског  пада  у  грех, зло  и  смрт  сагледавамо  у  пуноћи  тек  у  светлости  Христове  благодатне  светости  и  силе  новог  живота  у  Духу  Светом.  Христос  је  зато и  дошао  и  ушао  у  нашу  „таму  греха  и  сенку  смрти“  да  би  Својим светлооним и препороћајним  „новим Законом Духа живота у Христу“ (Рм. 8,2)  разорио  „стари  закон  греха  и  смрти“  и  распалио  у  нама тињајућу искру богоздане христоликости (ср. Мт. 12,20), која је грехом и  смртним  страхом  била  поробљена  и  потуљена,  запретана  и  помрачена,  те  тако  неспособна  да  осветли  и  прооветли  све  лавиринте  наших  „сенки“  и  „мракова“,  наших  грехова  и  страсти,  наших  психо-физичких  болести  и комплекса,  наше  заражености  отровном  жаоком смрти  и  демонске  богоотуђености,  наше  горде  а  шупље  самодовољности  итд.  итд.

Стање  покајања,  чини  се,  најбоље  описује  Свети  Макарије  Египатски  у  својим  познатим  „Духовним  Омилијама“  (од  којих  видети напр.  Омилију  1.  и  11.).  Овај  Свети  Покајник  и  Подвижник  врло  јаким  бојама  описује  стање  грешника  и  стање  покајника,  наглашавајући  неопходну  потребу  да  нас  претходно  посети  божанска  светлост Духа  Светога,  која  би  обасјала  тамне  одаје  душе  наше,  у  којима  ми живећи  и  не  видимо,  без  божанске  светлости,  каква  све  прљавштина  борави  и  влада  у  нама и  какве  се  све  лукаве  животиње  или  чак  и звери  крију  у  том  нашем  обиталишту  које  се  назива  срце.  Тек  са божанском  светлошћу  благодати  Духа  Светога  просветљује  се  око душе  наше  и  ми  сагледавамо  у  каквом  смо  то  стању,  и  из  каквог нас  то  стања  Христова  светлост  и  благодат  позива  да  покајањем изађемо,  тј.  кроз  покајање  спасемо  се.  Покајање  је  овде,  вели  Свети Макарије,  наше  спасење  као  заједничко  дело  сарадње  божанске  благодати и човекове  слободне  воље,  а та  сарадња  бива у  вери  и љубави. Вери  човека  у  Бога,  али  и  поверењу  Бога  у  човека  -  да  је  исти способан  за  препород  и  нови  живот  у  Христу,  за  васкрсење  и  преображење  у  Босанском  Духу.  И  такође  у  љубави,  љубави  узајамној: љубави  човека према  Богу  и  Бога  према  човеку,  љубави  богочовечанској,  као  што  је  и  све  Христово  и  као  што  и  треба  и  може  да  буде и  све  човеково.

Покајање  је  човеково  одлучно  устајање  из  таме  греха  и  сенке смрти  на светлост  Божијег  дана - у  нови  живот  у  Христу -  истинском  Човеку,  истинском  Богочовеку.  Покајање  је,  зато,  радикални, самосудни  бунт човека против  греха  и  ђавола,  против  лажи  и  смрти, против  лажног  и  смртног  себе,  свога  лажног  стања  и  живота.  Отуда, покајање  има  и  налази  у  човеку  снаге,  јер  оно  полази  од  човекове боголикости  и  христоликости,  дате  и  задате  човековој  слободи  (јеванђелски  таленти  -  Мт.  25.  глава).

Наш  народ  је  у  својим  пословицама  лепо  рекао  да  је  „покајање -  најлепши  цвет  људскога  поштења“  и  тиме  је  само  потврдио  јеванђелску  истину:  да  је  покајање  човеку,  оваквом  какав  је,  пао  и потпао  под  грех  и смрт,  сасвим  природно  и  неопходно,  али  зато  спасоносно  и  препорођајно,  јер  оно  васпоставља  у  човеку  још  неизгубљену  богодану  човечност,  још неизбрисану, и неизбрисиву, боголикост и  христоликост.  Покајање  је  уствари  први  и  основни  урођени  морални  закон  Божији  у  човеку,  оно  што  људи  обично  зову  савест  („глас Божији  у  човеку“),  али  савест  у  њеним  правим  богоданим  дубинама и  димензијама.  Зато  је  савест  понекад  тако  моћна  у  човеку,  мада није и свемоћна,  јер  је човек и  у  односу  на своју сопствену  богодану савест  још  увек  слободан.

Свето  Писмо  и  историја  рода  људског  препуни  су  примера  људских  падова  и  грехова,  али  и  потресних  примера  истинског  људског покајања  и  васкрсења  из  греховних  смрти.  Сетимо  се,  на  пример, само  пророка  и  цара  Давида,  нарочито  у  његовим  богонадахнутим а толико  искрено  људским  Псалмима  (нарочито  у  класичном  покајничком  50.  Псалму).  Или,  на  пример,  Апостола  Петра,  како  је  он  пао и  одрекао  се  Христа,  али  и  како  се  јуначки  покајао,  васпоставио у  себи  човека  и  апостола  Христовог.  Наровно,  васпоставио  се  пре свега  вером  у  Христа  и  љубављу  према  Њему:  „Симоне  Јонин,  љу- биш  ли  ме  више  него  ови?  -  Да,  Гоподе,  Ти  знаш  да  Те  љубим“ (Јн.  21,  15-17).  Или  сетимо  се  толиких  других  Светитеља,  ранијих грешника  и  емртника  као  што  смо  и  ми,  сазданих  од  исте  крви и  меса,  а  затим  опет  тако  херојских  покајника,  покајнички  препорођених  живом  вером  и  љубављу  према  Христу  и  благодатно  преображених  у  нове  боголике  и  духоносне  људе.

У покајању човека хришћанина открива се сва трагедија и промашеност  избора  или  заљубљености  људске  у  грех,  и  трагедија  греха као  лажи  и  обмане, као  „прелести“  и  химере.  Грех  се  тек  кроз  покајање  показује  у  свој  својој  погубној  наготи  и  духовној  пустоши.Покајање  посведочава  нашем  људском  иокуетву  да  је  у  хришћанском  опиту  сваки  грех  доживљен,  и  доживљава  се,  првенствено као  проиграна  шанса,  као  промашај  (првобитно  значење  речи  греху  јеврејском,  грчком  и  словенском  језику  јесте:  промашај).

Ђаво  је  у  Рају  грехом  преварио  човека,  обећавши  му  лажно  обожење  ( =  равнобоштво:  „Бићете као  богови“ - 1 Мојс. 3,5). То  обећање  је,  мећутим,  заголицало  човека  управо  зато  што  је  човека  Бог  и  створио  за  обожење  и  равнобожије  (људска  природа  се  у Христу  после  Оваплоћења  назива   =  сједињена  са  Богом  и равна Богу).  Но  ђавоље је  обећање било  чисти  грех,  тј.  лаж и  обмана (управо:  промашај),  јер  се само с Богом и у Богу може постати раван Богу,  тј.  само  љубављу  и  у  љубави  може  се  човек  изједначити  с Богом  Љубави,  а  не  никако  на силу,  против  Бога,  тј.  отимањем, узурпацијом,  грамзивом  властољубивошћу.  Зато  љубав  и  јесте  прва и  основна  покајничка  сила  и  моћ  човекова,  она  градилачка  и  препородитељска  сила  и  снага  којом  човек  може  да  се  дигне  из  лажи и  обмане,  из  самообмане  (оваки  грех  је  и  обмана  и  самообмана)  и да  пође  пред  лице  Оца  свога  Небеског  и  да  Му  синовски  искрено каже,  попут  јеванђелског  покајника:  „Оче!  (љубављу  Га  још  осећа као  свога  Оца),  сагреших  небу  и  Теби  и  нисам  достојан  ни  да  се назовем  сином  Твојим;  прими  ме  натраг  Себи,  макар  као  једнога  од последњих  најамника  Твојих“  (Лк.  15,  17-24). Интересантно  би  било  анализирати  ово  јеванђелско  Христово казивање  о  блудном  (грешном,  расипном)  сину,  али  би  нас  то  свакако  одвело  у  преопширност.  Указаћемо  само  на  то  да  Јеванђеље вели  да  је  он  био  отишао  „у  даљну  земљу“,  тј.  да  се  био  отуђио  од овога  Оца  и  свога  рода  и  доспео  да  се  дружи  са  свињама  и  храни њиховом  храном,  уствари  да  горко  гладује.  Затим  се  још  карактеристичније  вели  да  он,  кроз  покајање,  „дође  себи“,  тј.  био  је  отуђени  од  себе  самога,  био  је  изгубљен  и  за  себе  баш  у  својој  похлепној жељи  самопотврђивања  и  самоутврђивања,  своје  самодовољности  и самозаљубљености  -  „самости“  (како  вели  Достојевски)  или  „само-љубља“  (,  како  веле  Свети  Оци  Подвижници).

Блудни  син  је  уствари  преварио  и  обмануо  најпре  себе  правога, проиграо шансу  своје слободе да у љубави живи  и  радује се са  Оцем својим,  и  у  томе  је  и  био  његов  главни  грех  и  његова  трагедија,  која је  претила  и  коначном  катастрофом  -  расипањем  и  самог  сопственог  бића  ()  -  после  чега  људско  биће  живи  такорећи  у  саморазорним  привидима  и  призрацима  адских  химера  и  сенки  смртних.  Но  овај  јеванђелски  човек  је  још  у  себи  смогао  снаге, нашао  је  у  себи  своје  боголико  језгро  и  вратио  се  у  њега  из  отуђености,  тј.  нашао  је  у  себи  још  увек  наизгубљени  људски  лик  - Христову  слику  и  достојанство  детета  Божијег,  и  љубављу  према Оцу  -  а  љубав  је  још  била  у  њему  као  незаборав  Оца  -  вратио се  Оцу  и  себи  и  својима.  „Изгубљен  беше,  и  нађе  се;  мртав  беше, и  оживе“  (Лк.  15,  24).  То  је  било  право  и  спасоносно  покајање,  истинско  оживљење  и  преображење  човека  у  њему.

Извор

416 Прегледа