Шизма и крсташи


Раскол међу хришћанима једна од највећих подела у историји. Расправа у Цариграду 1054. године окончана разменом анатема и Великом шизмом, која је на снази и дана

У ЛЕТО 1054. године у Цариграду одиграо се један од најважнијих догађаја у историји света, када су се Католичка и Православна црква неповратно раздвојиле. Велика шизма, или Раскол, одиграла се пошто је делегација из Рима допутовала у Византију да би се ускладили ставови две цркве.


Како нам је објаснио протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, папа Лав Девети упутио је делегацију која се понашала надмено, тражећи примат Рима над остатком хришћанства. Преговори су били дуги и полемични, да би на крају Латини положили анатему у олтару Храма свете Софије. Ускоро су размењене анатеме, и то је био крај уједињеног хришћанства.

У прво време у хришћанском свету овај догађај није био довољно примећен - каже Поповић. - Својом трагичношћу, раскол је "утемељен" приликом крсташких ратова, поготово за време четвртог од њих, који је био трагичан за православни свет. Тада су Латини срушили Византијско царство и понашали се суровије и бруталније него сви други освајачи.
Епилог је био готово миленијумски сукоб између две цркве, али и јасне разлике које православци не сматрају логичним, и које су у Католичкој цркви увођене као новине, што православни, ортодоксни начин гледања на ствари, не дозвољава.
- Прво, епископ Рима, папа, жели да буде поглавар свих хришћана у свету - објашњава Поповић. - Ми уважавамо да је поглавар западне Европе, али теорија о папском примату је помало империјалистичка, речено световним речником. По њиховом мишљењу, Павле је био врховни апостол, а епископ Рима га наслеђује и он је први међу свим епископима. Та генеза кулминирала је у 19. веку доношењем чувене догме о папиној непогрешивости.
У суптилнијим питањима, православци тврде да је Бог отац добио сина Христа рађањем, а да Свети дух исходи од оца, а католици тврде да Свети дух исходи од оца и сина. А, Поповић тврди да је догма у коју верују православци потврђена још 381. године на Другом васељенском сабору.
- Западни хришћани свету литургију обављају са бесквасним хлебом, а код нас је хлеб умешен са квасцем - додаје Поповић. - Они не причешћују из путира, из чаше, већ дају хостију. Код православаца свештеник одмах на крштењу обавља и миропомазање, док су код католика та два дела одвојена. После крштења прође неколико година, па тек онда децу миропомазују, они то зову "кризмање" и тај чин обавља искључиво бискуп.
Питање целибата, односно уздржавања католичког свештенства од брачности, православци такође виде другачије. Тај обичај је уведен половином 11. века у време папе Гргура Седмог.
- Православци сматрају да је то непотребно уведена новина - додаје Поповић. - Хришћанска црква од почетка зна за ожењено свештенство, па су чак и епископи били ожењени људи.
У православљу постоје посебни обреди када је неко болестан, јер се сматра да је болест последица греха, па се свештеник заједно са најближима моли за опрост грехова и оздрављење оболелог, док католици такву молитву имају само на самртној постељи, зову је последња помаст и она се не може поновити.
- Католичка црква има учење о чистилишту, "трећем месту" где људске душе иду после смрти, па тек после иду у рај или пакао - додаје Поповић. - Ми сматрамо да то учење није библијски утемељено. То је касније везано за такозване индулгенције или опроштајнице грехова, које су на западу уведене у средњем веку из више разлога. Поред осталих и да се финансијски помогне цркви. Тврдили су да римски епископ може давати опроштај грехова појединцима за одређену суму новца, па чак и унапред, за грехове које још нису починили. То је иритирало хришћански германски дух Мартина Лутера. Тако се и зачела реформација, процес који је додатно раскомадао хришћански свет.

МОНАШТВО О ЦЕЛИБАТУ
ЈОШ на Првом васељенском сабору неко је покренуо питање да ли би свештеници требало да буду у браку? Али, ову тезу оповргли су управо монаси, који су се заветовали на безбрачност.
Како објашњава Поповић, ово би било директно кршење Божјих заповести.
- Монаштво је нешто друго - објашњава он. - Монаси свој живот потпуно посвећују Богу одричући се световних ствари. Али, они то раде слободно, по сопственом избору.
Зоран НИКОЛИЋ, Новости.рс

615 Прегледа