Кћер Шуме


1941. клање Срба - енглеска перспектива

.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Originally published in English under the title
Daughter of the Forest by Robert Hitching.
Copyright © 2015 by Robert Hitching
English edition published by Green Shutters Publishing & OM EAST

© 2016 by Green Shutters Publishing & OM EAST for the Serbian edition.
Translated by permission. All rights reserved.

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne sme se reprodukovati, distribuirati, ili prenositi u bilo kom obliku ili bilo kojim sredstvima, uključujući fotokopiranje, snimanje ili drugim elektronskim ili mehaničkim metodama, bez prethodne pismene saglasnosti izdavača, osim u slučaju kratkih citata sadržanih u kritičnim komentarima i neke druge nekomercijalne svrhe dozvoljene autorskim pravima. Za dozvolu, pišite izdavaču, sa naslovom poruke “Pažnja: Koordinatorska dozvola”, na dole navedenoj adresi.

Green Shutters Books publisher@green-shutters-books.com

Green-Shutters-Books.com

Elektronska verzija knjige je pokrivena standardnim autorskim obaveštenjima

Translator: Trajan Kacina

Graphics & Layout: OM EAST

Cover Design: Lenka Slobodová

This project is a joint production by Green Shutters Publishing & OM EAST.

 

 

 

POSVETA

Mojoj voljenoj supruzi,

 

Draga Nensi,

 

Ti si moj najbolji prijatelj, moj savetnik i srodna duša. Samo ti znaš koliko je zapravo istinita ova priča.

 

 

 

 

 

 

 

1

Novosti

Retko ko bi mogao tvrditi da Milena nije bila lepa. Njen mekan, detinjast, ali uverljiv glas i njen karakterističan, skoro kraljevski izgled, činili su da bude voljena ali i da je se plaše; voljena zbog svoje nevinosti i lepote, ali je iz istih razloga i ulivala strah.

Sedela je blizu njenog muža Stefana dok je tramvaj broj četiri prolazio lenjo pored Zagrebačkog Maksimir stadiona. Ovaj opis lenjivog tramvaja ima više veze sa upoređivanjem tramvaja sa agresivnim gradskim autobusima, nego sa njegovim stanjem i stanjem njegovog vozača.

Milena je nosila tradicionalnu romsku maramu, koja pored njene tamne koža nije imala nameru da prikaže nešto drugo, sem onoga što je stvarno posedovala. Njene smeđe oči su bile krupne i detinjaste i njen dubok, jasan i otvoren pogled izražavao je nešto što je van sadašnjosti i ukazivao na nešto drugo što je bilo duboko u njoj. Njena plava svilena bluza je bila zakopčana skoro do grla. Dugi rukavi su pokrivali ruke i završavali se sa malim delovima koji su pokrivali svaki zglob. Njena duga crna suknja, takođe tradicionalno romska, je bila ono što je učinilo da se razlikuje od ostalih Bajaš Romskih devojaka njenih godina. U svetu u kome su farmerke bile tako važne, poput nečijih bankovnih računa ili obrazovanja, romska suknja je predstavljala nešto što je radije trebalo izbegavati nego prihvatiti.

Glava joj je bila naslonjena skoro uvek na ramenu njenog supruga. Volela je da oseti miris njegovog prisustva dok je sedela blizu njega. Njihova stalna bliskost nikada nije delovala neprikladna za posmatrače. Izgledali su kao jedno pred posmatrajućim svetom. Ponekada, par koji ima malo stvari kojim može da se pohvali, što se tiče odeće i nakita, zrači posebnom lepotom zbog prirode njihove ljubavi.

Ispravila se malo, pogledala je Stefana u oči i osmehnula se.

“Razmišljala samo o nečemu: kada smo zajedno ovde u gradu, imam osećaj da nas je Bog pozvao da volimo ovo mnoštvo ljudi, iako ne možemo dopreti do svakoga.”

Stefan se osmehnuo a Milena ja nastavila.

“Znaš, ja se zapravo molim za svaku osobu pored koje prolazimo. Kada to radim, osećam neku milinu u srcu.”

Stefan je poljubio njeno čelo, a ona se vratila starom mestu, naslonivši ponovo glavu na njegovo rame.

Stefan je gledao kroz prozor, zapravo, pokušavao je gledati kroz prozor koji je bio prekriven tankim slojem prašine, koja se nalazila unutar svih uglova rama. Tako gledajući, imao je utisak da gleda neki ekran radije nego stvarnost. Ručni kaiševi koji su visili sa šipke od čelika koja se protezala celom dužinom vozila, pomerali su se lagano dok je vozilo prelazilo iz jedne trake u drugu. Za osetljive, moderne hodočasnike, taj prizor je podsećao na prošlost, gde je smrt vešanjem bila banalna ali česta. Za jednog običnog i banalnog putnika, to su bili samo viseći delovi od plastike, za pridržavanje.

 U tramvaju su skoro svi izgledali kao da im je neudobno. Nikada nije bilo dovoljno vazduha u skučenim pregradama i čak i za vreme najtoplijih letnjih meseci, uvek bi se našao neki mudrac koji bi insistirao da se prozori zatvore, jer će se zbog otvorenog prozora, svi u blizini porazboljevati.

Leti, ulice su imale neku vrstu melanholije koja se mogla osetiti, ali ne i izmeriti. Bilo je kao da su se ulice same osećale prevarene jer je još uvek bilo puno svetla, kada su želele sakriti svoj umor pod okriljem tame.

Za sve one koji su posmatrali levu stranu puta, sam stadion je danas izgledao posebno star i slomljen. Na betonu su se svuda videle pukotine, naročito – i najvažnije pukotine, zavisno od gledalaca, su bile one na stubovima. Stadion je izgledao star i umoran i kao da mu je došlo vreme za penzionisanje, kao i onima koji su ga zamislili i napravili.

Ono malo drveća i žbunjeva koji su se nalazili oko stadiona, izgledali su kao da su prošli kroz program vakcinacije nakon kojeg su ostali doživotni invalidi. Priroda je imala zadnji krik pored mora betona u okolini… ali izgubila je bitku. Neverovatno, a neki bi rekli misteriozno, ali gledajući kroz prozor sa desne strane videla se potpuna suprotnost. Mogao se videti dugi niz drveća koji se protezao sve do zoološkog vrta. Ovde je priroda bila u pobedničkom raspoloženju, nadvladavši gomilu betona i plastike iz kojeg je nastao stadion. Retko kada je takav kontrast bio prisutan u modernom gradu. U ovom slučaju, novina, u obliku post-komunističkog betona, nalazila se u kontrastu sa starim delom, predstavljen kroz obličje žive i sveže prirode sadašnjosti. Ono novo je umiralo. Ono staro je živelo.

Zatim, bez upozorenja, grad koji je uvek imao kapacitet da krene od tišine pa sve do haosa, iznenada je počeo da pulsira. Instinktivno, ljudi su gledali kroz prašnjave prozore, u iščekivanju. Pre bi se moglo osetiti nego videti ili čuti. Efekat je ipak bio snažan, kao kasna promena nota u Ravelovom Boleru. Zauzete ulice su bile preplavnjene aktivnosti kada su pešaci izašli sa stadiona, kao iscurela fleka nafte koja se širila. Hiljade mladih ljudi se našlo na ulici nakon završetka nacionalističkog, ekstremističkog rok koncerta. Ovo ipak nije bila svakodnevnica mladih, koji su smisao postojanja pronašli u korporativnoj privrženosti ikonama njihove kulture. Bilo je to mesto dubokog mešanja na nivou nacionalne svesti.

Na početku je izgledalo skoro prikladno da ovo mnoštvo prelazi put, znajući instinktivno da im je pravo mesto u kavezima obližnjeg zoo vrta. Ali mesto njihovog kretanja nije bio zološki vrt, već gradske ulice. Grupa od oko dvesta mladića je zauzela poziciju ispred tramvaja, nateravši ga da se zaustavi. Svi oni u tramvaju su imali isti osećaj nelagodnosti. Milena se pribila uz Stefana, dok je strah koji je osećala , zavladao njenim umom.

Rulja je zatim opkolila tramvaj gledajući kroz prozore kao da traže plen koji će zadovoljiti njihove predatorske instinkte. Tramvaj, koji je na prvi pogled davao utisak zaštitničkog džina industrije, zapravo je bio stidljiv i tih kad se zaustavio usred vreve. To je samo po sebi stvorilo osećaj ranjivosti kod putnika. Neko je sa spolja primetio Milenu. Mladić je počeo mahati rukama pozivajući ostale da mu se pridruže. Najgroznije reči i znakovi rukama pretvorile su se u bujicu zlostavljanja i mržnje. Ta grupa, koja kao da je bila pod vođstvom dirigenta, počela je vikati.

“Spali cigane! Spali cigane!”

Stefan je držao svoju mladu suprugu za ruku i šapnuo joj u uvo “Zatvori oči, draga. Ovo će proći za nekoliko minuta. Još malo pa ćemo stići do kuće mojih roditelja. Sve će biti u redu. Neću dozvoliti nikome da ti se približi.” Tada se tiho pomolio, šapućući joj na uvo.

“Gospode Isuse, molim te donesi mir usred ovog zla.”

U sebi je besneo i hteo je da se bori, ali je znao da to neće uroditi plodom. Rekao je svojoj supruzi da neće dopustiti da joj se iko približi, ali ipak je bio svestan toga, da ukoliko bi ova grupa ušla u tramvaj, on ne bi mogao učiniti ništa, ili jako malo da bi je zaštitio i sprečio u tome da je odvuku od nje. U svom umu je znao da je njegovoj krhkoj mladoj supruzi bila potrebna zaštita i znao je da je njegov osećaj muškosti bio povezan sa tom njenom potrebom. Čak je i u ovoj kritičnoj situaciji , bio svestan ironije muških i ženskih uloga i potreba.

Jedan od mladića je imao flomaster i počeo je pisati po prozoru, blizu mesta gde se ovaj par nalazio u tramvaju. Pisao je slova unatraške kako bi mogli pročitati i oni iz tramvaja. Vikao je dok je pisao.

“Smrt ciganima.”

Stefan je bio udaljen nekoliko centimetara od njega, razdvojeni samo tankim prljavim staklom. Mogao je videti unutar njegovih usta dok je izgovarao te zle i uvredljive reči o njegovoj ženi. Bio je to čudan prizor, gledati u usta koja pene od besa dok izgovaraju prljave reči pune mržnje i uvrede.

Rečenica napisana na staklu, odzvanjala je u Mileninim ušima. Stefan se pomerio, zaklanjujući svojim telom mesto gde je stajao natpis, kako ona ne bi morala više gledati u to. Jedan mladić od oko dvadeset i pet godina je vikao svom snagom. Obrijane glave, imao je crnu majicu na sebi. Njegove velike, mišićave ruke su bile prekrivene tetovažama. Jedna tetovaža je prikazivala lik njegove majke dok je pored nje bio istetoviran kukasti krst, uz reči nacionalističke pesme.

Izdao je komandu i mladići su se podelili u dve kolone koje su okružile tramvaj. Zatim, kao jedna katolička liturgija, jedni su počeli pevati a drugi su odgovarali na pesmu. Iznova i iznova su ponavljali iste reči.

Najpre, “Za Dom” orilo se s jedne strane, da bi odgovor došao od druge grupe mladića “Spremni”. Podigli su desne ruke u zajedničkom nacističkom pozdravu.

Ranije opisani haos je prerastao u nešto organizovano. Njihovi glasovi i pokreti ruku su postali sve više sinhronizovani. Delovali su kao jedno, njihova istorija, njihova poruka i još nešto duboko u nevidljivom svetu. Divlje oči tih mladića izgledale su zastakljeno dok su pevali. Milena je stisnula oči i pokušavala je da začepi uši.

Osećaj zarobljeništva, bez mogućnosti za bežanje je imao zastrašujući efekat na sve putnike u tramvaju. Ličilo je to na klaustrofobiju, bez ikakvog načina da se pobegne van zidova koji su ih pritiskali. U ovom slučaju, zidovi su napravljeni od biorazgradljive mržnje. Sav njihov bes je bio preusmeren prema jednoj mladoj i slabašnoj romkinji, koja, da je bilo po želji ovog mnoštva, bi bila raskomadana kao ulovljena životinja ili bi prošla kao hrišćani bačeni unutar  Rimskih arena.

Činjenica da je ona bila žensko, a rulja koja je vikala, muška, dodavala je još veću napetost toj sceni. Mračni način razmišljanja i ludilo tih ljudi punih mržnje, doveli su do toga da postanu bezobzirni, seksualno agresivni u želji za degradacijom i dominacijom. Činilo se da Stefan nije više mogao da podnese sve ovo, ali je tada sa druge strane policija počela da rasteruje mladiće. U početku je bio samo jedan policajac koji je intervenisao ali nedugo zatim, priključili su mu se i drugi u tome. Neki od policajaca su se smejali dok su rasterivali te buduće vođe države.

Horde mladića u crnim majicama i sa starim nacističkim obeležjima iz Drugog Svetskog rata, išle su istovremeno, pevajući nacističke himne koje su bile popularne u Hrvatskoj početkom četrdesetih godina.

Nekoliko minuta zatim, tramvaj je krenuo i zvuk ludila je počeo bledeti u pozadini. Osećaj olakšanja je počeo da se meša sa posledicama traume i da sve više obuzima društvo u tramvaju.

Milena je plakala dok ju je Stefan čvrsto prigrlio. Pomilovao ju je po kosi i šapnuo joj je utešne reči. Jedan stariji gospodin je seo ispred njih i okrenuo je pogled prema njima. Mogao je videti bol u Mileninim očima i osećaj bespomoćnosti u Stefanovom ponašanju.

Nežno je rekao “Žao mi je što su Vas uznemirili. Nemaju pojma kakvim duhom su vođeni. Ovo je bolesno i žao mi je što se ovako nešto ponavlja. Da znate, nacistički duh nikada nije bio skroz slomljen. Kao da je bio stavljen u led i očuvan. Sve dok se ovaj narod ne ukroti, možda čak i ponizi, time što se mora suočiti sa svojom prošlošću, ovakve stvari će stalno izlaziti na videlo.”

Ustao je i otišao, dok je prolazio, Stefan je primetio Jevrejski znak, Davidovu zvezdu oko njegovog vrata, koja se videla kroz otkopčanu kragnu na košulji. Posegnuo je za svojim lančićem oko vrata i opipao prstima svoj pravoslavni krst. Da li je i on bio tako smeo, kao ovaj Jevrejin koji dopušta da jedan simbol otkrije i definiše ga pred onima koji ga mrze pri samom viđenju? Nije imao odgovor na to pitanje.

Darko je sipao po šolju kafe Mileni i Stefanu. Oboje su izgledali potrešeni i uznemireni. Marija je spremala nešto u kuhinji i prišla im je sa majčinskim instinktom, poljubila je oboje po temenu pa se vratila u kuhinju.

Živeli su u tom stanu već dugi niz godina. To je bio Darkov i Marijin dom, ali i Stefanov pre nego što se oženio. Fotografija Slavice, Darkove nedavno umrle sestre je visila, iznad police sa bosanskim porcelanskim šoljam i štampanim slikama u malim drvenim ramovima. Malo dalje je bila druga slika na kojoj su bili Darko, Ivan, Jasmina i desetogodišnji Stefan u izbegličkom kampu blizu Kostajnice. Stefan je držao u ruci mali instrument, nalik fruli.

Nekoliko umetničkih radova je visilo po zidovima koji su bili okrečeni u švedskom stilu i bojama i to je činilo da cela atmosfera izgleda moderno. Darko je prekinuo tišinu sa svojim nepopravljivim humorom.

“Zapravo, tvoja majka je bila nacionalista u mlađim danima. Bila je uhapšena jer je pokušala da sruši Srpsku pravoslavnu crkvu u gradu.”

Marija ga je udarila novinama po glavi “Prestani, znaš da to nije istina. Bar ne ovako kako si ti opisao. Mrzela sam Srbe zbog rata, ali onda mi je Bog dao tebe Stefane, da te volim na poseban način.”

Stefan je znao priču i nije brinuo za sebe, ali pomisao na Milenin strah izazvao je intenzivna osećanja besa i tuge. On je video toliko smrti i razaranja tokom rata, da mu buka razmaženih gradskih mladića nije bila pretnja. Milena, doduše, bila je drugačija. Njen osetljiv i nežan duh je bio lako ranljiv.  Stefan se setio događaja iz tramvaja, sa jevrejskim gospodinom i ispričao je to roditeljima.

“Šta mislite o onome što je on rekao, o potrebi da narod treba da se pokori ili ponizi da bi se duh prošlosti slomio?“

Darko se nasmešio i spustio pogled. “Mislim, u nekom smislu, on je u pravu. Ako bi ovo rekli drugima, danas većina u gradu će reći nešto poput: Pa Srbi su gori, ili oni su prvi počeli ili svi cigani su lopovi i prosjaci. Ali, s druge strane, lako je stvoriti kolektivnu krivicu. Ne možemo kriviti ceo narod za grehe koje čini jedna ili druga grupa. Zapravo je mnogo komplikovanije od toga.”

Marija je rekla: “Ja ipak mislim, da je stvar mnogo složenija, nameće se neka vrsta konformizma. Stavlja se pritisak na decu u školi, čak i na one najmlađe da se prilagode očekivanju grupe. Samo prošetaj ulicom i videćeš da svi izgledaju slično. Idi u park i posmatraj kako momci i devojke sede na drvenim klupama. Uvek isti položaj dizajniran da devojke izgledaju kao seksualni objekti. Mislim da je zapravo problem ovog grada u tome da, ako si drugačiji od ostalih, to je toliko zastrašujuće da ljudi postaju deo nečega zlog samo da bi se uklopili u masu. Na svakoga i na svemu što je drugačije se gleda sumnjičavo.”

Darko je bacio pogled na sliku iz izbegličkog kampa i klimnuo glavom: “Pa, mislim da je za mene veće pitanje koje me zaista muči: Gde je Bog u svemu ovome? Ovo je kao da zlo pobeđuje. Nešto u meni kaže da takvo razmišljanje nije dobro, ali ovo je jače od mene.”

Marija je dodala: “Mora biti, da je Isus kralj u svim uslovima na isti način i onda kada se nama čini da jeste i onda kada nam se čini da nije.”

Darko je namignuo “Rekoh ti da je bila radikalna.” Milena koja je bila tiha do tada, podigla je ruku kao da traži dozvolu da kaže nešto.

“Danas sam se jako uplašila od te grupe mladića, ali nisam sigurna da treba da svalimo krivicu na rok grupe ili na vladu. Činilo mi se da se ispod ove maske mržnje zapravo krio strah. Mislim da su ovi mladići preplašeni i da im njihov gnev zapravo pomaže da pobede strah.” Gledala je u Stefana dok je pričala i osmehnula mu se.

“Sećam se da smo jednom razgovarali o ovome i onda ste mi rekli ,“Savršena ljubav će izgoniti strah”, pa ako je to istina, onda je moj odgovor na sve ovo da ih ne trebamo kriviti, već voleti, kako bi mogli biti oslobođeni. Mislim da ih ne trebamo kazniti, radije im pokazati ljubav”.

Darko, Marija i Stefan su istovremeno imali osećaj da im je Bog govorio kroz Milenu i da treba da je poslušaju i prihvate njeno duhovno razmišljanje. Pre nego što je iko od njih stigao da odgovori na ovo, zazvonio je telefon. Darko se javio i slušao. Pokrio je rukom donji deo slušalice i šapnuo Mileni “Tvoja majka zove.”

Darko je nastavio da sluša klimajući glavom i povremeno davao kratke odgovore. Najzad, nakon što je ponudio Ireni da razgovara sa svojom kćerkom, što je ona odbila, Darko je spustio slušalicu. Milena je delovala zbunjeno a Darko je bio zamišljen.

Tada je progovorio, rekavši “U redu je, ništa se loše nije desilo. I ona je morala da trkne do radnje pre nego što se zatvori, ali imala je nešto veoma važno da podeli sa mnom.” Zaustavio se na trenutak i skrenuo pogled.

Marija je nestrpljivo očekivala odgovor. “I…?”

Darko se vratio u sadašnjost, nasmejao se rekavši “Žao mi je, sve je ovo čudno. Tvoja majka kaže da je pronašla Stefanovu prabaku sa očeve strane i da je još uvek živa, u Koprivnici.”

Milena je uhvatila i stegnula Stefanovu ruku. Stefan je delovao zbunjeno. Nervozno se smejao i rekao: “Moja prabaka? Kako je to moguće i kako ju je Irena pronašla?”

Darko je klimnuo glavom i rekao: “Pa, izgleda da ćemo uskoro saznati, jer sutra idemo svi zajedno da je upoznamo.”

Kasnije te noći Milena i Stefan su ležali na kauču u prednjoj sobi, koji je bio namešten za njih da im služi kao krevet. Tama im je bila tešitelj, dok su se držali za ruke jer nisu mogli zaspati.

Stefan je prvi progovorio “Kakav dan. Jesi li dobro sada, posle tramvajskog događaja? Zapravo, to što si rekla o strahu i ljubavi me je zaista dirnulo. Kao da ne mogu razumeti u potpunosti tvoju mudrost. Tvoja razmišljanja su tako duboka i puna mudrosti. Draga moja, istina je, da ja ne umem voleti onako kako ti voliš. Još uvek osećam duboku potrebu za pravdom i kaznom za ljude koji su činili to što su činili mojim roditeljima i Jasmininoj porodici.”

“Razumem. Naravno, i naš Otac na nebu razume. Ti si bio taj koji me je naučio da u molitvi kažemo ‹neka bude volja Tvoja na zemlji kao i na nebu›. Ja ću se moliti da naše malo, ovdašnje parče zemlje, tvoje i moje, bude kao ono nebesko, ispunjeno nadom i oproštenjem.”

Stefan se ispružio i poljubio ju je nežno rekavši “Ti si deo mog života gde se moji strahovi i mržnja suočavaju sa tvojom ljubavlju i mudrošću.” Milena je volela svog supruga. Okrenula se na stranu, prema njemu i nežno ga je mazila po licu i zatim ozbiljno upitala.

“A kako si ti? Kako se osećaš nakon što si čuo da su pronašli tvoju prabaku?”

“Stefan se ispružio i poljubio ju je u čelo. Nešto ne štima sa ovom pričom, mora da je u pitanju neka greška. Svi u mojoj porodici su bili Srbi iz Bosne i nikada nismo pričali o baki mog oca. Takođe, do sada bi trebala da je jako jako stara. Nekako mi nema smisla sve ovo… ali svakako ćemo sutra saznati šta i kako.”

Milena se nasmešila, ponovo ga je poljubila i ubrzo je zaspala u njegovom naručju. Stefan je ležao mirno, prateći ritam njenih uzdisaja. Gledao je u plafon i posmatrao senke koje su bacale svetla su ulice, i koje su nemirno igrale po plafonu, dajući imresiju da se nešto pokreće nad njim. U svojim mislima se vratio u rodno selo u Bosni. Jasno se sećao onog dana kada je napustio selo rešen da se nikada više ne vrati. Sliku mrtvog oca i majke kako leže na ulici nikada neće zaboraviti. Često se pitao šta je sa njegovom porodicom. Pitanja o tome odakle on zapravo potiče i ko su njegovi pravi preci, su mu se često vrtela po glavi, pogotovo večeras.

2

Susret

Baka Jovanka je stajala uspravno pred njima. Imala je osamdeset i pet godina, ali njena mistična mladolikost je delovala osvežavajuće za svakoga ko ju je sreo. Živela je u jednoj sobi u porodičnoj kući, ali nije bila tip starice kome je bila potrebna pomoć.

Neki stariji ljudi isčekuju vreme kada će se neko sa osećajem dužnosti ili krivice brinuti o njima. Baka Jovanka je bila potpuna suprotnost. Ona je još uvek radije htela biti blagoslov za druge nego da čeka na to da joj neko pomogne. Njena soba je bilo interesantno mesto puno uspomena, koje su bile predstavljene sa mnoštvom slika što su krasile prostoriju, pažljivo nameštene da bi ispričale njenu priču. Stari drveni sat je visio na zidu i delovao je jako autentičan. Sve je bilo čisto i uredno, za razliku od soba drugih starih osoba koji dopuštaju da umor čini svoje. Tu je bila i jedna velika vaza puna sveže ubranih divljih cvetova koje su širile neverovatan miris. Izgledalo je kao da nešto neviđeno menja pravila igre, pokazajući naklonost prema željama ove starice.

Imala je dugu, sedu kosu mestimično sa tragovima bakarne boje. Čim ju je Stefan video, pomislio je na brodove koji su prevozili bakar u srednjem veku, iz Maroka u Španiju.

Pre nego što je grupa sačinjena od Marije, Darka, Milene i Stefana sela, baka Jovanka je rekla: “Ne tvrdim da sam tvoja prabaka, ali treba da popričamo, u slučaju da stvarno jesam.” Poslovni način na kojem se obraćala bio je gotovo zapanjujući i odbojan, ali činilo se da je ona žena koja je prošla kroz mnoge nevolje u životu i koja nije bila naviknuta na sentimentalnost.

Svi su seli, a na šporetu je bio postavljen čajnik i džezva za kafu. Baka Jovanka nije nigde žurila. Pričala je dok je sipala i delila gostima napitke. “Ako si ti moj praunuk, u tom slučaju imam jednu zadnju želju i jedan testament koji pripada tebi i koji ima ogromnu vrednost.” Stala je i posmatrala Stefana i Milenu koji su sedeli zajedno.

“Draga moja, baš si lepa.” Posegnula je rukom i pomilovala Milenu po kosi. Milena je uzvratila, pomilujući njenu kosu, rekavši “I ti si lepa.”

Jovanka se nasmešila i počela da govori u poslovnom maniru: “Ovo možemo brzo razrešiti. Možeš li mi reći ime tvoje majke, oca, dede i bake?”

Stefan je iznenada doživeo trenutak otkrivenja da je ona zapravo njegova krv i meso i poslušao ju je. Iako je prošle noći bio sumnjičav, sada je osećao da izvršava čistu formalnost. Ova starica je prava stvar, mislio je u sebi.

Ime mog oca je isto kao i moje, Stefan, a majka mi se zvala Neda. Deda, kojeg nikad nisam upoznao se zvao Đuro, a baka se zvala Branka.

Nastala je tišina. Jovanka je zurila u jednu tačku kroz prozor i počela je da plače. Jecala je u tišini i stavila ruku na Stefanovo lice. Kroz suze je tiho šapnula “Ja sam tvoja prabaka.”

Tišina koja je pre dolovala neprijatno, sada se pretvorila u intimni trenutak, težak za objašnjavanje.

Milena je ustala i poljubila je u čelo, nakon čega ju je zagrlila. Tišina je bila natopljena suzama radosnicama i valovima osećanja.

Nakon što je pila još malo čaja, Jovanka je ustala i otišla do ogledala koje je visilo na zidu. Na vrhu ogledala je bila jedna slika na kojoj su  se mogli videti jedan mladić i jedna devojka kako stoje u šumi. Mlada devojka na slici je držala buket od divljeg cveća. Izraz na njihovim licima je odavao radost a istovremeno i bol.

Baka Jovanka je pokazala rukom prema slici i rekla “Na ovoj slici smo tvoj pradeda i ja na dan našeg venčanja, četrdeset i prve. Možeš primetiti da smo oboje nosili krune sačinjene od šumskog cveća. Naše venčanje je bilo u pravoslavnoj crkvi.”

Ispod te slike, bila je druga, na kojoj se video muškarac u tamno sivom odelu pored jedne ženske osobe u dugačkoj haljini. “Ovo je moj sin, tvoj deda i njegova supruga. Umrli su godinu dana pre tvog rođenja. A ovde na slici je tvoj otac kada je bio beba.”

Kada je čuo reč otac, Stefan nije mogao više da izdrži i zaplakao je. Milena ga je držala dok je on ispružio ruku kako bi dodirnu sliku njegovog oca.

Jovanka je nastavila priču “1962, nakon što mi je sin umro, a tvoj otac se preselio u severnu Bosnu, ja sam otišla za Rumuniju da živim kod jednog sveštenika i kod njegove porodice, kod ljudi koje sam upoznala za vreme rata. Bili su stari pa sam se ja brinula o njima do njihove smrti. Bila sam zatočena u toj zemlji i nisam mogla otići do 1990-te. Tako sam, zbog rata, izgubila kontakt sa tvojim ocem.”

Stefan je zanemeo. Gledao je u ovu staricu i shvatio je da je ona njegovo jedino krvno srodstvo i sve što je ostalo od porodice. Tiho je progovorio:

“Kako si me pronašla i zašto si sada ovde?”

Jovanka se nagnula i ponovo nasula čaj u njegovu šolju. Milena se osmehnula, shvativši da je Stefan dobio još više naklonost starice.

“Neću još dugo živeti – ipak, ko zna? Stara sam i htela sam da budem blizu šume gde sam se udala, tako da sam se zbog toga vratila. Ovde je bila i kuća moje porodice, ali sve je to nestalo. Samo je šuma ostala.”

Gledala je sliku na kojoj je bila ona sa mužem, pa je zatim  nastavila. “Tvoju majku sam upoznala ovde, Milena. Uvek tražim Bajaš Rome, jer se osećam kao kod kuće među njima.”

Bio je Darkov red da kaže nešto “Joj, joj, joj, na šta mislite kada kažete da ste kao kod kuće među njima?”

Počela je da se smeje. “Baš sam luckasta! Verovatno i godine čine svoje. Nisam ti rekla, ali Stefanov pradeda je bio Bajaš Rom.”

Milena je vrisnula od ushićenja, Stefan se borio za vazduh, a Darko je naglo ustao i rekao “Hoćeš da kažeš da je ovo dete osminom Bajaš”

Gledala je u njega sa očima punim divljenja “Mislim da krv njegovog pradede teče duboko u njegovim venama. Tvoj pradeda se zvao Đuro a njegov deda je bio rob u Rumuniji i otišli su odatle kasnih 1800-tih godina.”

Stefan je bio toliko iznenađen da je jedva progovorio. Onda je šapnuo nekoliko reči “Bako, želim saznati sve što mi možeš reći… sve.”

Jovanka se nasmešila na njoj svojstven mladalački način što je raznežilo sve prisutne. “Pa, evo kako ćemo. Sledećeg utorka bi bila moja sedamdesetogodišnjica braka. Vodiću te u šumu gde sam se udala. Ponećemo hranu sa nama i stolice. Već sam stara za to da sedim na travi. Onda ću ti ispričati celu priču i na kraju priče, daću ti testament i zaostavštinu tvog pradede i nešto za tvoju mladu.” Bacila je pogled na Milenu i namignula na nju.

 

Darko i Stefan su bili sami u kuhinji, u Darkovom i Marijinom stanu. Pustio je tihu džez muziku u pozadini. Milena i Marija su otišle zajedno u kupovinu, ostavljajući muškarce da malo razmisle o svemu što se izdešavalo i kroz čega sada prolaze u životu.

Darko je progovorio prvi. “Želeo sam ovo da kažem već neko vreme, ali nisam znao kako to najbolje da uradim. Dozvoli mi ipak da pokušam. Kada si ti došao ovde da živiš, a Marija ti je postala majka, to me je jako dodirnulo. Mislim da sam je još više zavoleo tada, jer je bila spremna da ide preko svojih emocionalnih granica kao što nikada pre nisam video. Tada, kada sam shvatio da sam zaljubljen u nju, stvari su postale još komplikovanije. Privlačila me je, ali znao sam da joj ne mogu reći da potičem iz Bajaš sveta, iako je prošlo mnogo godina od kada sam otišao iz sela. Na neki način oboje nas sam uskratio dublje prisnosti u kojoj nikada nismo mogli potpuno uživati jer sam bio uplašen. Stefan se osmehnuo i rekao “Razumem te, stvarno te razumem.”

Darko je nastavio. “Činjenica je, da sada ti i Milena imate nešto zajedničko, nešto što niste znali do sada. Moj savet je da prihvatiš ovo saznanje u potpunosti. Otkrij sebe, i ko si ti zaista  i odakle potičeš.”

Stefan se nasmešio. “Lasa fija aša Tata amjeu” (Nek bude tako, oče).

Darko se nasmejao kad je to čuo. “Ako možeš učiniti to – mislim, da naučiš naš jezik i da to koristiš u svom životu i u tvojoj ljubavi prema  Mileni – to će vam omogućiti da podelite nešto mnogo dublje, od temeljne važnosti.” Darko je zastao na kratko pa nastavio: “Ima još nečeg. Znaš šta se desilo pre neki dan u tramvaju… Mnogo sam razmišljao o tome. Možeš provesti svoj život misleći da si proganjan zbog ludila ravnodušnosti i neznanja određenih ljudi. Možeš ih kriviti, žaliti se na njih i slično. Istina je međutim ta, da su oni tu, stvarni i da su takvi kakvi jesu. Kada vas ljudi budu videli zajedno sa Milenom, postaće nasilni. Nećete moći da se krijete od njih. Jednostavno tako stoje stvari i tako će i ostati.” Stefan je klimnuo glavom i gledao kroz prozor ćuteći.

Utorak je sporo došao za Stefana i Milenu, bili su u iskušenju nekoliko puta da odu do baka Jovanke, da traže da im odmah ispriča svoju celu životnu priču. Ipak, hteli su poštovati njenu želju, shvativši da je možda i njoj potrebno još vremena da bi se emotivno pripremila za to da podeli svoju priču sa njima.

Kada je došlo vreme, bili su spremni, puni iščekivanja i uzbuđeni kao dete koje čeka da se desi neko čudo. Ćebe koje je bilo rašireno na travi, je bilo napakovano korpama sa hranom i flašama sa sokom i vodom.

Cela grupa je sela na ćebe ili pored ćebeta, postavivši baka Jovanku u sredinu, na stolicu, da bi mogla osloniti leđa na naslon stolice. Ličila je na ženu koja se pomirila sama sa sobom, znajući da joj predstoji još jedan poslednji zadatak koji treba da izvrši pre nego što napusti ovaj svet i ode na mesto večnog odmora, da bi najzad bila ponovo zajedno sa njenom najvećom ljubavlju.

Nasmešila se grupi koja je bila okupljena oko nje i rekla: “Hajde da se držimo za ruke a ja ću moliti molitvu koju smo se molili i na dan mog venčanja.”

Poslušali su je i spustila se tišina. “Bože večni, Oče moj, Gospode Isuse Hriste, pokaži nam danas iskru Tvoje slave i neka čujemo glas tvog Svetog Duha kako govori našim srcima. U ime Oca i Sina i Svetoga Duha”

Stefan i Milena su se prekrstili, prateći ono što i ostali rade. Jovanka je pokazala svoj mladalački osmeh još jednom i rekla: “Ovo je, unuče moj, tvoja priča.”

3

1941 – Okupljanje
olujnih oblaka

Otac Aleksandar Korneliu je gledao kroz prozor. Sve je bilo zeleno. Šta je Bog činio, bilo je dobro, ali šta je čovek radio – nije. Oblaci dima i pare koji su se spuštali, povremeno bi blokirali njegov pogled.

Pejzaž brda je postao nejasan. Vidik na seoce gde su živeli ljudi  koji pojma nisu imali o tome šta će sutrašnji dan doneti se stalno zanosio  i pomerao čas vamo čas tamo. Slika dece koja se igraju na ulici, kao da je bila sakrivena iza zavese pare i dima koje je konstatno ispuštalo čudo tehnike, čudo koje će uskoro biti zamenjeno novijim dostignućima.

Sama deca će uskoro biti zamenjena parnom tehnologijom, izgubiće negde život u logorima smrti u Nemačkoj, Poljskoj ili Južnoj Hrvatskoj. Sve što će ostati od njih će biti samo priča, sećanja, ali čak će i to izbledeti i nestati već u sledećoj generaciji.

Aleksandar je bio veoma tamnoputog izgleda. Imao je tamnu, sjajnu kosu, gustu tamnu bradu koja je bila ošišana i doterana; tamno smeđe, skoro crne oči koje su zračile blagim pogledom, intenzivne i pune dobrote; koža je bila tamno maslinaste boje koja se bila upotpunjena  njegovom tamnom ali mirnom i prijatnom figurom. Imao je auru koja je odala svetlost, doduše nevidljivu, ali koja se mogla osetiti.

Dok je gledao prizore koji su se menjali pred njim, najočiglednija promena za njega je bila da vidi kako se pejsaž u kojem su prethodno dominirale pravoslavne crkve, sada menja i da građevine više nisu deo njega.

Sada su katoličke crkve bile prisutne u seoskim sredinama. Tako je to bilo neko vreme, dok je putovao kroz Južnu Mađarsku da bi zatim promenuo voz i nastavio novom hrvatskom železnicom, južno prema Baranji.

Voz je sporo napredovao. Bilo je to sporo putovanje koje je putnicima dalo osećaj neprijatnog odmora. Kao da je apokaliptički avet visio iznad njih, Damoklo je seo na krov voza, umirujuće  zatišje je umotalo sve u okolini… Teško je odupreti se lažnoj nadi da će svo ovo ludilo brzo proći. Prepuštanje postaje najracionalniji odgovor na najiracionalniju stvarnost. Približava se rat; sve izgleda tako mirno… možda rat ipak neće doći.

Dok su mu misli tako lutale, zapazio je jednu malu grupu ispred katoličke crkve. Svi su nosili ustaške uniforme. Jedan nizak, debeo čovek je vikao na prisutne, koji su inače delovali jednako zbunjeni i besni. U jednom uglu se mogao videti čovek, vezan, kako čuči.

Za trenutak, Aleksandar je pokušao da se vrati svojim mislima gde je preovladavao mir. Nije mogao. Rat dolazi. Hteo je da iskoči iz voza i da oslobodi tog čoveka. Hteo je vikati na tu grupu ljudi i reći im da su zli. Hteo je ponuditi sebe kao zamenu za oslobađenje tog čoveka. Njegov um je pulsirao od dubokih frustracija i prezira prema sceni i ljudima koje je upravo video. Pokušavao je izbrisati te slike iz svoje glave, ali izraz predaje i skrušenosti, koji su bili prisutni na licu onog vezanog čoveka, nije mogao zaboraviti. Na trenutak je imao utisak da se satima molio i posredovao pred Bogom za ovog nepoznatog čoveka. Osećaj mira i spokoja se polako vraćao.

Imao je braon kožni kofer pored sebe. Otvorio ga je i izvukao novine. Lumina Satelor (Seoska svetlost) je bilo službeno glasilo novog pokreta koji je protutnjao Rumunijom. Stotine hiljada pravoslavnih vernika se skupljalo u malim grupama kako bi proučavali Bibliju i spise sveštenika Josifa Trifa, koji je umro pre tri godine.

Probuđenje, ili tačnije obnova je zahvatila crkvu i odanost Hristu i Njegovoj žrtvi je motivisala verske živote mnogih. Dok je čitao stranicu po stranicu, bio je ispunjen osećanjem pripadnosti, osećanjem za kojim mnogi tragaju celog života, i nikada ga u potpunosti ne dožive. Bila su zaista teška vremena i taj osećaj pripadnosti je bio važan deo njegovog unutrašnjeg mira i preživljavanja.

Nova, pronacistička vlada u Rumuniji, kao i ova nova u Hrvatskoj, okrenuli su ljude protiv Jevreja i Cigana i dešavale su se strašne stvari. Rumuni, kao i Hrvati su imali drugačiji stil od Nemaca.

Za Nemce, efikasnost ubijanja onih koje su mrzeli je delovala kao motivacija. Ali čak su se i njihove kaljene Tevtonske kože naježile kada su videli varvarstvo Hrvata i Rumuna.

Za Balkance, ubijanje nije bilo dovoljno da bude efikasno, za njih je to bila umetnost u obliku terora, koje je bilo predviđeno da bude izbliza, okrutno i lično. Njihova poželjna metoda je podrazumevala buzdovane, noževe ili čak gole ruke, a ne prosto nemačko rešenje u vidu otrovnog gasa.

Nacistička Nemačka je napala Sovjetski Savez kroz Rumuniju i nov talas ekstremizma je preplavio zemlju. Usred strašne scene svakodnevnog zla, ova nova duhovna zajednica, povezana kroz dragoceni časopis, težila je tome da donese nadu usred tame.

Aleksandar Korneliu je došao da poseti svoj rođaka u Hrvatskoj iz dva razloga: da podeli sa njim šta je Bog činio i da bi se molio sa njim da i on započeo sličan pokret u Srpskoj Crkvi; te da vidi da li bi i Katolička Crkva bila otvorena ka nečemu sličnom, da bi našli način za ostvarivanje zajedničkog interesa, što je ljubav za Isusa nasuprot formalizmu  i nacionalizmu.

  Čitao je reči sveštenika Trife u novinama. “Samo ako nađemo naš duhovni život u Hristu možemo biti nazvani Njegovim imenom. Ako nađemo naš život u Hristu i On se nas dotakne, onda trebamo svedočiti i drugima o Njemu i o Njegovom dodiru.”

Korneliju je zastao dok je razmišljao o ovim rečima, prekrstio se pa se pomolio: “O Bože neba, Ti nam pokazuješ novi način. Želim da verujem da smo u mogućnosti da sledimo ovaj put, ali znam da kada Ti započneš nešto, to će se ispuniti, čak i ako je Tvoje vreme ispunjenja drugačije od naših očekivanja.”

Jovanka Petrović je uzela svoju violinu i postavila ju je ispod brade, dok je levom rukom pridržavala vrat violine. Gudalo je čvrsto držala u svojoj desnoj ruci. Njena duga, kovrdžava, đumbir crvena kosa se pomerala dok je ona svirala. To je činilo da ona izgleda starija nego što je bila. Nije bila ni visoka ni niska, ali je imala nešto u sebi što je zračio neki autoritet oko njene pojave. Jovanka Petrović je imala šestnaest godina. Bila je obučena skoro uvek u kombinacije zelene, riđe i braon boje, što je činilo da uvek deluje kao sveži jesenji dan, pun energije i snage. Njena braon suknja se spuštala, malo iznad gležnjeva, ostavljajući mesto za bele čarape i teške braon cipele sa gustim pertlama. Nosila je belu bluzu koja je bila pokrivena debelim maslinasto zelenim džemperom. Oči su joj bile zelene i plesale su kada bi se nasmejala sa osećajem zadovoljstva što samo ozbiljni muzičari može razumeti. Širila je energiju koja je bila istovremeno i nevina i senzualna.

Okrenula bi glavu na stranu i malo bi se povukla unazad dok je pričala, zbog čega je delovala istovremeno pažljiva ali i puna poštovanja.  Nije bila toliko nežna koliko je bila nesebična. Bila je jako radoznala, što je dovodilo do toga da ispituje svakoga ko se našao na njenom putu. Ukratko, Jovanka Petrović je bila osoba koja je morala znati sve.

Muzika koju je ona sama pisala je napunila kuću gde je živela sa roditeljima; bila je jedinica. Roditelji su je voleli i čuvali, ali ipak su joj dali neobičan stepen slobode. Njihovo obrazloženje je bilo da je ona toliko puno vremena provodila u crkvi sa svojim ujakom sveštenikom, bratom njenog oca, da su imali poverenja u nju da se neće mešati ili pak pasti pod uticaj onih koji bi mogli da je odvedu stranputicom.

Jovanka Petrović nije bila osoba koju je neko lako mogao povesti ili naterati na bilo šta.

Dok je svirala, gledala je kroz prozor, u pravcu zelenih poljana koje su se prostirale iza kuće. Vrt se predao dugačkim livadama koje je obrasla gusta zelena trava, i koje su se zauzvrat otvorile pred nežnim, okruglim brežuljcima. Za nju je taj prizor bio simbol doma i slobode. Ugnežđeni u tim brdašcima, bili su zaseoci i sela, prebivališta gde se odvijao mukotrpan život Hrvata, Srba, Jevreja ali i Roma.

Bila su to naselja seljaka i nove klase radnika, koji su naporno radili u malim fabrikama i kancelarijama. Samo kilometar dalje, njeni vršnjaci nisu nosili odeću koja je za nju, kao devojku iz grada, bila uobičajena. Umesto toga, devojke njenih godina su nosile suknje, kecelje i kućno pleteni šal, istog modela kao što su i njihove bake imale, samo različitih boja.

Brda i doline su stvorile nešto skoro neverovatno, arhitektonski spoj katoličke i pravoslavne crkve, koji je dao prostoru neku vizuelnu draž u svojoj eksplozivnoj prirodi.

Olujni oblaci rata su se okupljali već neko vreme i dok je ona svirala violinu, nešto je u njoj instinktivno znalo da će njen svet uskoro postati potpuno drugačiji od onoga kakav je poznavala do sada.

 

Đuro Orsus je sedeo za malim stolom. Držao je olovku čvrsto u ruci. Njegove su ruke delovale male za osobu njegovih godina. To nisu bile ruke nekog muzičara, radije ruke nekog hirurga.

Bio je mišićav i srednje visine. Lice mu je bilo snažno a tamno smeđe oči kao da su bile urezane u njegovo lice, one su bile uvek živahne i posmatrale su život oko njega. Nosio je belu košulju sa otvorenim gornjim dugmetom. Imao je zakačene tregere na širokim sivim pantalonama. Bio je čist i obrijan, sa gustom crnom kosom očešljanom unazad.

Ličio je na proleterskog intelektualca. On je bio Bajaš Rom. Njegova baka i deda su bili robovi u Rumuniji i došli su za Hrvatsku 1800-tih.

Njegov otac, kao i njegov deda pre toga, pravio je drvena korita za hranjenje stoke. Đuro je bio drugačiji. U suštini on je bio u potpunosti Rom, i imao je dušu kao i svi Romi, više vezanu za nevidljive nego za opipljive stvari. Doduše, bio je osetljiv i pažljiv na sve što je novo. To ga je činilo drugačijim, i zbog toga se njegova porodica brinula, da ih ne bi sve uvalio u neke nevolje.

Sveća je bila postavljena iznad sveske. Zbog svetlosti, ruka sa kojom je pisao je bacila senku preko sveske i preko stola. Drhtava slika senke na stolu je učinila trenutak svečanim. Đuro je pisao svoj testament. Pisao je svoj testament svakog petka uveče.

Njegova porodica je već bila u krevetu. On bi uvek sačekao da se prostre mir i tišina, i onda, liturgijski precizno, zapalio bi sveću i u svom notesu bi pisao šta je sve zaradio te nedelje i kako će to podeliti. To je bila njegova poslednja želja, njegov testament. Vodio je tačan spisak svega što je uspeo skupiti te nedelje.

Posmatrao je sunce kako zalazi iza jednog obližnjeg brega, isti breg na koji je on hteo da se penje ali nikada do sada nije. Sedeo je pored potoka i slušao zvuk vode koja je užurbano tekla preko kamenčića. Kleknuo je pored potoka i pomirisao mahovinu.

Nastavio je da piše, stranicu za stranicom, sva njegova iskustva sa prirodom. Njegov testament je bio namenjem nekoj nepoznatoj osobi, nekome ko će doći posle njega. Možda će to biti neka kćer ili sin, ili neko od unuka, a možda i neka dalja rodbina. To nije mogao znati.

Pisao je o svojim iskustvima, sa intimnošću koja je čitaocu davala jasan utisak tako iskreno i intimno, da je čitaocu davao izraziti utisak kao da je on tu u njihovoj blizini, i kao da poznaje njihove životne okolnosti. Pisao je kao da on zaveštava bogatstvo od neprocenljive vrednosti.

Noć je bila tako tiha, da ju je mogao osetiti u svom telu. Voleo je ovakve trenutke. Bilo je to vreme, kada ga je nevidljivi svet pozvao da pije iz bunara misterije.

Spustio je olovku, približio se prozoru i gledao je napolje. Mesec je bio pun i okupao je baštu svojom svetlošću.

Nekoliko malih kuća, koje su bile dom četvorici braće i njihovim potomcima, bile su okovane tišinom.

Udahnuo je polako i napunio pluća sve do onog trenutka dok nije osetio bol. Dok je izdahivao vazduh, zaplakao je od radosti. Nije znao zbog čega je zaplakao. Znao je samo da je plakati bilo nešto što je ispravno  činiti  kada se mir i lepota ulivaju o ove trenutke, pune uzvišenih i  jakih osećanja.

Otac Franjo je bio nizak čovek. Nosio je dugu braon svešteničku mantiju koja je imala beli pojas. Ne samo da je bio nizak, već i mršav, a to ga je činilo beznačajnim u društvu u kojem se cenila mišićna masa i snaga.

Njegove oči se nisu uklopile sa tim slabašnim izgledom i tom vrstom odeće. Oči su mu bile intenzivno tamne, ljutite i prodirljive. Gledajući kroz oči, u ogledalo duše, mogla se otkriti okrutnost.

Bio je okrutan čovek. Okrutan u svojim mislima i u rečima. Bilo bi pogrešno reći da je uživao u okrutnošću. To bi bilo previše jednostavno. Verovao je da je on u pravu u proceni dobrog i lošeg i da on zna koje situacije treba ispraviti i kako. Bio je duboko ubeđen da svoje mesto u istoriji treba u potpunosti da proživi. Mrzeo je Srbe, posebnom, svetom mržnjom. Osetio je da treba da mrzi Jevreje zbog toga što su ubili Gospoda Isusa. Zgražavao se Cigana i hteo je, da ih prosto ukloni sa svog puta.

Podjednako njegovoj mržnji, bila je čista ljubav koju je imao prema Hrvatskoj – “Lijepoj Našoj”. Hrvatska je bila istinita, čista i pravedna. Možda čak jedino mesto na svetu gde se strasno čuvala prava vera istinite crkve.

On je bio spreman umreti za “Lijepu našu”, ali i spreman ubiti za nju. To je bila Božija volja. Danas, on je stajao pred ogledalom u svojoj sobi i kao što je bio njegov običaj, stavio je mali komad vate u levu nozdrvu. To je činio svaki dan, dugi niz godina.

Kao mladić, doživeo je traumu na svom prvom javnom pričešću kao sveštenik. Bio je prehlađen i nos mu je cureo. On to nije primetio, ali kada je polomio hleb, iz nosa mu je kapnulo pravo na stolnjak sa oltara.

Svi su to videli, mada niko nije govorio o tome. Bio je toliko traumatiziran nakon toga, da je odlučio da svakodnevno stavi komad vate u levu nozdravu, kao podsetnik na taj događaj a delimično i radi predostrožnosti. Kao rezultat toga, često je zvučao da govori kroz nos dok je pričao i ako nije dobro kontrolisao svoju boju glasa on bio postao povišen i piskav pogotovo kada bi brže govorio.

Nežno je pevao sam sebi dok je u ogledalu posmatrao svoj odraz. “Lijepa naša domovino, oj junačka zemljo mila, stare slave Đedovino, da bi vazda sretna bila!”

Zagledao se u ogledalo, vežbajući okrutnost i hladnokrvnost, pokušavajući da kroz njegov pogled zrači sva mržnja koja je tinjala duboku u njegovom srcu. Mislio je da će ga takvim vežbanjem Bog očistiti i spremiti da ispuni svoju sudbinu.

Okrenuo se, uzeo je svesku i prelistao ju je. Imena nakon imena, Jevreja, Srba, Roma, bila su napisana sitnim urednim slovima. Mogao je osetiti uzbuđenje koje je raslo u njemu. Trećina mora umreti, trećina se mora preobratiti a preostalu trećinu treba proterati.

Na ideju da će zemlja biti oslobođena tog zagađenja i da će moći prihvatiti svu lepotu nacionalne sudbine, da bude bastion crkve, njegovo srce je preplavio osećaj uzbuđenja.

Kasnije u toku dana, vlada će legalizovati celu kampanju. Ovi prokleti jeretici će najzad shvatiti da više nisu zakonski dobrodošli u “Lijepu našu”.

Osvrnuo se prema ogledalu, podigao ruku u nacistički pozdrav i svom jačinom koju je mogao skupiti povikao je, “Za dom spremni. Za zemlju-spreman!” Nazalni zvuk mu je smetao, ali je vežbao sve dok nije pojačao boju svog glasa, što mu se činilo da će bolje ići uz snagu njegovih očiju.

 

Milovan Horvat je zastao na polju, osvrnuo se kako bi video svoju kuću. Zelena brda koja su ga okružila bila su puna malih imanja i vinograda. Sa njegove leve strane je mogao videti lepo zbrinutu lozu. Bio je to njegov vinograd. S njegove desne strane je bilo manje imanje koje je pripalo njegovom bratu. Pošto je tu bila ravna njiva, zasadio je kukuruz za uzgoj svinja. Ove godine će žetva biti bogata.

Bio je visok čovek sa jasnim crtama lica. Bio je preplanuo i njegova kosa boje peska je bila proređana. Imao je široke seljačke šake i jake, mišićave ruke. Nosio je otkopčanu košulju bez kragne. Svoje braon pantalone je pričvrstio kožnim kajšem domaće izrade.

Sunce je već bilo visoko na nebu, a crna zemlja je oslobodila mekani, mistični oblak pare. On je voleo miris zemlje i iako ne bi rekao baš ovim rečima, voleo je prirodni redosled zemlje. Način na kojem se zemlja najpre odmarala, pa zatim pružala potrebnu hranu i ljudima i životinjama.

Đuro je voleo mistične elemente zemlje i prirode. Mogao je da oseti prisustvo duhova, skrivenih u pećinama i pukotinama prirode.

Bio je duboko svestan niza misterioznosti. Dobro organizovani procesi prirode, su činili da usklikne pun ljubavi i zahvalnosti prema Bogu. Razmišljao je o ovim stvarima i kada bi se našao sa svojom malom grupom vernika, svake nedelje u svom domu, i kada bi pevali pesme slavljenja Bogu. Pre nego što bi sunce izašlo, on se već naradio,  i kao što je to obično bio slučaj, pre no što bi se vratio kući na doručak, zastao bi kod svog bunara da pije vode. Dok je išao prema svojoj kući ugledao je Sinišu Petrovića, srpskog lokalnog sveštenika, kako vozi bicikl na uskom i prašnjavom putu.

“Dobro jutro, Milovane.” Sveštenik je zakočio i zaustavio bicikl pored njega.

Milovan je podigao ruku i odgovorio. “Dobro jutro, stižeš baš na vreme za doručak. Uvek uspevaš da pogodiš kada se nešto lepo sprema za jelo.”

Smejao se dok je to rekao. Otac Siniša se nasmejao pa mu je uzvratio “Pa, ako biste se vi, protestanti, molili sa više žara za mene da nađem sebi ženu, onda bi ja tebe pozivao na jelo.”

Njih dvojica su ušli u kuću. Petra Horvat, Milovanova žena, je stajala  ispred velikog šporeta na drva. Spremala je jaja i pečenu slaninu u velikom tiganju od gvožđa. Pogledala je muškarce i nasmešila se.

“Dobro nam došao Siniša,” nasmešila se i uputila pogled pun ljubavi prema svom suprugu. Njih dvojica su sedeli za stolom dok je Petra nastavila da kuva. Milovan je gledao u svog prijatelja i govorio.

“Šta ćeš sad raditi?”

Siniša je bio u svojim kasnim dvadesetim godinama. Bio je visok i taman i neki bi rekli da je bio zgodan mladić. Za pravoslavnog sveštenika, je imao bradu umerene dužine. Nedavno je postao sveštenik za Srpsko stanovništvo u nekoliko mesta u dolini.

Siniša je odgovorio. “Ostaću ovde, sve dok sam ljudima u crkvi potreban. Ovo nije vreme za odlazak.”

Milovan je klimnuo glavom. “Hteo bih da tvrdim, uz veliku nadu, da će sve krenuti na dobro, ali ne mogu to reći jer osećam da ćemo proći kroz veoma teška vremena.”

Petra je spustila na sto dva velika tanjira. Obojica su se okrenuli i osmehnuli u znak zahvalnosti. Milovan

808 Прегледа