Усамљеност


Усамљеност, осећање социјалне изопштености,искључености, данас је један од великих не самоиндивидуалних, него и друштвених проблема нашег времена, о чему р

.

Усамљеност, осећање социјалне изопштености,искључености, данас је један од великих не само индивидуалних, него и друштвених проблема нашегвремена, о чему речито говоре подаци савременихистраживања. Тако, рецимо, у САД једна петинастановништва се осећа усамљено, а то значи да се неких шездесет милиона људи осећа толико изоловано да томоже да постане за њих извор велике несреће! А 2004.године у једној анкети је три пута више људи изјавилода немају с ким да причају о битним стварима негосамо две деценије раније. Уместо недостајућих блиских,аутентичних међуљудских односа, сусрета с другимљудским бићем од крви и меса и комуникације „лицему лице“, данас се у свету све више формирају сурогатиових веза, односно парасоцијални односи (с ликовима изфилмова, серија, с „пријатељима“ с фејсбука, с естраднимзвездама, кућним љубимцима, антропоморфниммашинама). На место стварних људских заједница,данас имамо мноштво виртуелних, фиктивних, којепостоје само у сајбер простору, где бестелесни људи и роботи комуницирају без гласа, мириса, додира. Свеове замене не могу да утоле људску глад за стварним,пуним, физичким људским контактом. Либерерализам гледа на индивидуу као на нештоапсолутно, биће за себе. Да ли је то оправдано?Рођени смо сами, умрећемо сами, али да ли можемокроз живот сами? Људски живот је живот у заједниции појам појединца се са правом може довести упитање. Кант тврди: „Човек је биће предодређено задруштво“. Можемо филозофирати (барем ја) о утицајуданашњег модерног доба на ову отуђеност, летаргију инезаинтересованост о којој сведочимо свакодневно, а исами је упражњавамо, али чињенице нас морају макар закорак, два вратити уназад, јер смо, чини ми се, отишлипредалеко. Човек је друштвено биће, као таквом, њему је потребнажива комуникација са другим човеком, никакоотуђивање од људи или дружење у виртуалном свету.Какви су данас млади? Усамељни,депресивни,тузни…сами. Ето докле је дошло друштво. Техника сваким даномнапредује све више, али човек зато све више пропада.Тешко је пронаци правог пријатеља. Све се своди налични интерес. Напретком технологије, напредовале суи многе негативне особине код људи. Љубомора,зависти користољубље су главне особине савременог човека. Љубав се своди на сеџ или на ципелице. Пријатељствосе своди на учиниш ми- учиним ти. Са таквим погледомна живот, може се доћи једино до мржње и депресије. Да ли сте се запитали докле сте стигли са пропадањем?Какав је ваш поглед на околину? Имате ли зеље заживотом или сте постали равнодушни роб система?Сви смо ми сами. И нико не воли никог. Нема стида нема обзира ни доње границе. Упознавање, љубав, браксве је сведено на ниво анималног инстинкта. Наравно,знам да то и није тема о којој се радо разговара па а нипожељна. И нека, не мора да се разговара, али ја ћу идаље да пишем, због оних који сањају будни и буде сеипак уз осмех, због оних који нису изгубили наду, збогоних којима вреди причати и чија реч има тежину.Пишем за случај, ако и када, неко сматра да осећа илимисли и жели да сапошти нешто на ову тему што можепомоћи неком. Говорим о помоћи, јер самоћа је увекболна. Било да је узрок, последица, било да је стигла каоизбор или несмотреност, увек је болна на крају. Увек сенерадо говори о њој, и увек се запетљамо у заврзламу -како не мислити о ономе о чему не би требало. Увек сепати због некога ко то не завређује.Откуда ово осећање усамљености у савременомдруштву? Који су и колико су дубоки његови корени?Пре свега, то је капиталистички систем, протестантскаидеологија и њему примерен индивидуалистички,такмичарски начин живота који фаворизује појединцаа слаби и кида друштвене везе (породичне, рођачке,комшијске, племенске), те производи осећањеусамљености код милиона људи широм света.Овомедоприноси и хобсовска антрополошка теорија осебичном и агресивном појединцу, који друге људедоживљава искључиво као ривале у борби за опстанак.Ми смо састављени од међусобно повезаних деловакоји формирају јединствену целину. Уважавање свихнаших аспеката, подражаја и осећања даје нам многокорисних и важних информација у вези нас. Омогућујенам да правимо изборе који су добри за нас и у складу санашим потребама. Учељење је једини начин да будемо

 

комплетна личност и у томе се састоји истинска брига иљубав према себи. Сарадња је пут ка учењу, а такмичењека подели и раздвајању.Отуђујемо се све више. Затварамо у себе. Мислимосамо на себе. Постајемо све себичнији. У општембесмислу нестајемо. Губимо своју личност. Миримосе са судбином. Предајемо. Тако нам је бар лакше.Мислимо да је тако. Лакше нам је да се утопимо.Изгубимо. Постанемо непримећени у маси. Него дасе издвојимо. Побунимо. Искажемо. Одбранимо себеи крикнемо. Кркнемо из унутрашњег незадовољства.Крикнемо из поробљене душе. Крикнемо из очаја.Крикнемо јер нас заглупљују. Крикнемо јер нам вређајуителигенцију. Крикнемо јер нас варају. Крикнемо јерим робујемо. Равносушни смо према другима. Такви суи они према нама. Шта нас брига за друге људе? Начелокапитализма је лична срећа. Гледај себе. Тражи спассамо за себе. Али, нема појединачног спаса. Заваравамосе да има. Окружени смо погрешним људима. Трошимонеповратно време. Губимо се у свакодневнимбесмислицама. И сви мислимо да смо достигли срећу.Бежимо од опаке стварности. Склањамо се у лаж ипревару. Сами себе обмањујемо. Сами себе успављујемо.Не желимо да се пробудимо. Плашимо се буђења. Идемолинијом мањег отпора. Мање ће да нас боли ако се небудимо. Ако наставимо да тумарамо у омами. Чекамода се нешто догоди. Чекамо некога. Али, ништа се недогађа. Само је омама све већа. Ни Њега нема. Где је?Зашто га нема? Шта се догађа? Морао би да дође. Зарне види шта се дешава? Зар не види да следи пропаст?Где си? Извирујемо. Надамо се да стиже. А Њега нема. Баш у инат. Неће да дође. Оставио нас је и Он. Проклетосмо сами. И такви умиремо. Баш сами. И себични. Уумирању смо себични. Људи су постали туђи једни другима, туђи (отуда иотуђеност) један другоме.Отуђеност је корен и суштинатрагедије света. Отуђеност у људима није њиховонормално стање, већ је последица њиховог грехопада.Она је почела у рају. У почетку је живот нашихпрародитеља, Адама и Еве, био непрестано служењеБогу, личносно општење с Њим и међу собом. Алидогодила се трагедија. Наши прародитељи пали су подутицајем саблазни сатане који се појавио пред њима уживотињском облику змије. Својом непослушношћу,која се изразила у нарушавању заповести Божије, онису отпали од Бога.Када човек престане да живи за себе и почиње даживи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак иинтересантан веома многим људима: вома често човексе налази у тешком стању усамљности само зато што незна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, асамо непрекидно тражи нешто од других.

 

607 Прегледа