С ДАРИНКОМ / Даринка Јеврић (1947—2007)


Сјећање на велику српску пјесникињу, косовску мученицу, Даринку Јеврић

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ

Пише: Новица ЂУРИЋ

Негдје је Рилке записао како су пјесничка дјела бескрајна самоћа. И пјесник је херој оне најтеже – несхваћене самоће. А поезија Даринке Јаврић се није дала лако разумјети, односно она је тражила читаоца, подједнако оног који тек спознаје свијет поезије, и онога који вјерује да је критичка свезналица.

          Писала је снажно, рекло би се мушки, а у бити топло и уцвиљено, онако како умије само да плаче срце пјесникиње.

         И када се скоро све дало с Косова селити, Даринка Јеврић као Лазарев завјетник поручује: “Заветовала сам се сопственом поезијом да ћу остати у Приштини. Није моја глава скупља од главе дјевичке калуђерице. Моји разлози за останак су људски и пјеснички.”

          Те ријечи су буквално шокирале многе писце, интелектуалце, али не и оне који су је познавали. Изгледа да су јој у том тренутку највише вјеровали Албанци који су знали да нико не може са свете косовско-метохијске земље истјерати пјесничку монахињу Даринку Јеврић.

  

 
Даринка Јеврић, Новица Ђурић и Десанка Максимовић, на Пивским сусретима, Плужине, август 1987.

Одхрањена српским језиком, срасла уз српски-јуначки еп, Даринка је све разумјела осим што није никада ником праштала за Јудин пољубац, како се и звала једна од њених књига.

          Са њеног лица у странице њених књига бола и патње пресликавале су се средњовјековне фреске са српских манастира док је свако слово везла косовским завјетом.

          Та људска и пјесничка громада, без претјеривања, чему смо често склони, данас се уздиже као духовна нит уткана у Лазаров грудобран и свих косовских страдалника са Газиместана до данашњих дана.

         Не мали број “тумача” Даринкине поезије скоро да јој је замерао на претјераном сажимању стиха, односно на наводној намјерној скраћености, недовршености стиха, а уствари она је препуштала самоизговору да доврши мисао онако како се код кога препозна. Управо Даринкини стихови, они без завршнице, казивали су се нашим чулим као савршено слово. Говорећи о разним експериментима, односно пјесничким правцима, Даринка је једном приликом рекла:

         “Мени је ласно: ја сам традиционалист, декадент с предумишљајем, патријархална овчица несклона постмодернистичкој финти”.

         Прилика је да из књиге „Десанка Максимовић, жена која је само волела“ цитирам пар дивних Десанкиних реченица о Даринки Јеврић.

         Био је август 1987. године. Доба у коме су још увијек пјесници нешто значили на просторима оне велике Југославије.

         Тога љета на Пивском језеру и истоименим вечерима поезије сјатио се огромни свијет. Ту су Десанка Максимовић, Даринка Јеврић, Мира Алечковић и још десетина писаца.

         Питам Десанку је ли ме преварио осјећај да је и Вас посебно дотакла пјесма коју је прочитала Даринка Јеврић, чудна пјесникиња, мушке ријечи.

          „Да, да... Даринка је заиста лијепа и чаробна пјесникиња. Какво је то врело, снажан одраз истинског бола, онога што она с њеним народом преживљава на Косову, како их је поткресала. Само да је написала ову пјесму, осигурала је себи мјесто у књижевности. Она је вјерна себи. Никада није трчала за неким новим стиловима – модом. Она је она. То поштујем.“

          Често, кад прочитам неку пјесму Даринке Јеврић, помислим како је она духовни наследник Ане Ахматове.

         Ове моје ријече о Косовки пјесничкој дјевојци – Даринки Јеврић завршавам њеним стихом:

         “Сабери сабор, Свети, и призови нас праштању”.

 

/Година, 2018./