Ткање


Иван А. Иљин (Појуће срце – књига тихих сазрцања)

Јуче је навратио мој сусед – душу своју да олакша. Поседео је код мене око пола сата, дуго палио своју исушену лулу и на крају ми рекао оно најважније што му је лежало на срцу.

„Мој отац, знате, био је веома добар човек. Давно има како је умро, али кад га се човек сети, на души му је топлије и светлије. Био је, разумете ли, кројач; добар кројач, мајстор свог заната; умео је тако да кроји одело – само да га гледаш. Код њега су муштерије долазиле и из суседних градова, и увек су бивали веома задовољни: кад осмотриш одока, као да ништа посебно не видиш, али кад се загледаш дубље – то је права уметност. И увек се саосећао са свим људима. Шије, тако, певуцка нешто тужно, а онда, одједном, вели: „Јуче су суседи Митревну на правди Бога увредили, не ваља то, сви су пред њом криви“. Или: „Петру Сергејевичу би требало за празник нешто да обуче, ваља му штогод сашити“ ... И опет шије.

Дешавало се, ради разбибриге, почне да ми прича о „ткању“; никада не би рекао „материјал“ или „сукно“, него увек „тканина“. Загледај се – вели – Николаша, у људе. Па ми смо, сви – једна тканина. Ево, види, свака нит се према другој привила и придржава је; сви смо се сплели један с другим, сви смо заједно упућени на јединство. Хајде, ишчупај из тог суканца једну нит: читаво ћеш ткање оштетити. Ако једна једина нит није успела, ако се похабала, истањила или откинула, цео комад постаје дефектан. Ниједан добар мајстор тако болесну тканину неће узети за рад, а ниједна муштерија нити је погледати. Зато гледај и бирај, да не промашиш, да у мом предузећу не буде болесне тканине.

Тако је и с људима, у длаку. Свет је Господњи тако устројен да смо сви – једна сплетена тканина. Сви смо се једно уз друго збили, сви држимо једно друго и држимо се један другим. Ако је једноме рђаво, свима је недобро, а људи то не разумеју: глупи су и кратковиди. Мисле „шта је мени до њега, кад је мени самоме добро“. У ствари, није тако. Ако је једном, било коме, рђаво, онда се тај мучи и болује; његова мука се од њега шири на све стране. Он хода утучен, па и друге мори. Од његовог немира, свима је неугодно. Због његовог страха, сви постају раздражљиви. Људи на рђавоме месту у односу једни према другима постају превртљиви: неповерљиви, подозриви, вређају, свађају се. Сви осећају да то долази од онога коме је лоше и на њега се, због тога, љуте. То осећа и он, издваја се, повлачи се у себе, постаје расрдљив и крут. Њему је потребна љубав, а к њему долазе с раздражљивошћу. И нико да види његову муку, виде само његову утученост, суровост, непоузданост; и не воле га... Долази већ до експлозије, покидала се тканина, пара се, цепа. Треба што пре крпити рупу, а нико се тога не лаћа.

„Шта се, веле, то мене тиче? Његова је несрећа, па нека се сналази!“ А исцепано место расте и шири се, тканина је искидана. Поправити се може само љубављу: твоја несрећа је и моја, моја несрећа је – заједничка...

Отац је, још, говорио и ово: „Тако је и у домаћинству. Сиромах човек није сиромах само себи, већ и свима. Човек без хлеба не проси код себе, него друге узнемирује, о муци својој говори, отрованост своју обнажава. Где је несреће, тамо је несрећа заједничка; где је глад, тамо је хлеб свима горак. Не постоји само један незапослен човек, то је увек заједничка мука. Свеједно је како ће заболети зуб; ако заболи – сав човек је у проблему. Несолидан човек, несрећник или пијанац – своју несрећу излучује на све стране, свакога задева, сваког узнемирује. И опет је читава тканина покварена; треба што је могуће пре учинити нешто, помагати, рупу крпити. Где не можеш ти, ја ћу то учинити за тебе; где обојица не можемо, нек се укључе и други“.



Мој отац је, знате, био срчан човек. Помагао је свима, свуда, колико је и где могао. „Ја сам“, говорио је – „поправљањем заузет био, рупе сам штопао“. И тако, дешавало се: сакупља одреске свих сукана и одела, други пут директно измоли остатке од муштерије, прикупља, удева, лицка, саставља, крпи; ради то веома вешто; затим опет почиње да шије. Тада већ пева ведрије песме. Погледаш – сако је сачинио; или панталоне. Понекад и за читаво одело достане; уредно га сложи и однесе сиромашку. И још забрањује му да о томе прича, то, вели, нико не треба да зна; ћути, и то је све. Ми смо у породици знали шта се догађа. А волели су га сви, као ретко кога. Долазили су код њега по савет, или, просто, да се исплачу.

Не, знате, није хтео да се обогати; то не води ничему, говорио је. Сами ћете се прехранити. Од некаквог наследства... То што је ткању говорио, то и јест најслађе. А кад је осетио да се ближи смрт, позвао ме и рекао: „Одлазим, Николаша. Не тугуј. Сви смо ми – нити у тканини Божијој; и, док живимо на земљи, дато нам је ту тканину да чувамо и јачамо. Сећаш ли се, Спаситељ је наш имао хитон, несашивен, из комада, једна тканина одозго до чланака. Ето, тог хитона, треба да се сетимо. Сви смо ми – нити његове и до смрти смо позвани да урастемо у Њ. Сети се тога. То је Божије ткање. Чувај га у земном животу: сваку нит јачај, од срца се за њу брини. Срце слушај више од свега осталога. За шта се срце заузме, то и чини. И све ће бити како ваља“.

Ево ми се чини, знате, да је био у праву. Сви смо ми – једно ткање. У томе је, осећам, скривена мудрост живота.

(Појуће срце – књига тихих сазрцања, Иван А. Иљин. Бернар, 2010; са руског превео Владимир Јагличић)

Извор

581 Прегледа