ЛОГОС — ЛИТУРГИЈСКА СВЕСТ ПРАВОСЛАВЉА


проф. др Жарко Видовић

Логос - литургијска свест православља

(Цео текст објављен у Теолошким погледима, Година XVI (1983), Број 1-3)

 

ЕПИЛОГ

Можда је потребан један post-scriptum. Свети Оци би, на крају својих списа, преклонили колена ума свога пред Божијом Премудрошћу и васеленским сагласјем Цркве (consensus Ecclesiae). Ја немам њихову смерност и ,,висоту смиреномудрија“ али сам свестан да тајна слободе у човеку превазилази сваки створени ум, па и мој. Зато сам потпуно свестан да, рецимо, у питању прародитељског греха није довољан један ,,водич“, ма то био и генијални песник, ангелски боговиделац, наш Његош.

Отац Георгије Флоровски јасно каже: хришћани, као верници, нису везани ни за једну философску доктрину о бесмртности душе. Али сви зато морају да верују у опште Васкрсење мртвих. Човек је створење. Само његово постојање је поклон од Бога. Он постоји и живи по благодати Божијој. Друга је ствар што је Бог хтео да га створи отвореним за бесконачност, са судбином за вечност пред њим. Међутим, то назначење за вечност оствариво је само уколико се човек веже за Бога, као Извор Живота. А Бог који је у Свом Телу победио смрт и Сатану — зове се Исус Христос. Ко год је додирнуо Његово васкрсло Тело, прстом неверног апостола Томе, тај не може да се задовољи ,,бесмртношћу “ разваплоћених, бестелесних „душа“. Он жели да живи у вечности цео; не само као „дух“ или ,,душа“, него и као продуховљено тело. Хоће да личи на Свога Спаситеља, Христа. Зато „бесмртност“ ван личног Бога или без Бога хришћанима личи на бескрајну, хладну пустињу... Они чезну за бесконачним општењем са Живим Богом, за причешћивањем тајнама Божијим, за обожењем.

Добровољна, жртвена смрт Богочовека Христа, као искупљење за све нас - то је коначни циљ Ваплоћења. Он је дошао да умре за нас и да васкрсне за живот вечни. Христос није био пасивна жртва, Он је Победилац и у часу Свог најдубљег понижења. Наравно, тајна Крста превазилази моћ поимања, она почиње у вечности, ,,у светилишту Свете Тројице, неприступном за створења“, али та тајна Божанске Мудрости и Љубави откривена је и испуњена у историји, „за време Понтија Пилата“.

Ако у крштењу (то-јест, погружењу у воду) ми учествујемо у Христовој добровољној смрти и жртвеној Љубави, онда у Евхарастији, у Литургији имамо предукус Васкрсења, јер је Литургија „слика Васкрсења“ и радост „будућега века“.

Солунски професор теологије, о. Јован Сава Романидис, у својој књизи „Прародитељски грех“ пише да је, у оквиру старохеленеке мисли, постепено Откривење истине једног, личног Бога - напросто лудило . То је немогуће, по старохеленском мишљењу, прво зато што је Врховно Једно (то Ен) непокретно и незаинтерееовано према свему што је изван њега; а друго, зато што је свако Откривење сувишно, пошто сваки човек поседује у себи способност ума којом он продире у дубљи смисао свих појава, а може својим умом да се поистовети са беспочетном, вечном реалношћу, па се човек на тај начин сам спасава од пролазног и смртног света...

За старогрчке философе, дакле, спасење је резултат напора човековог ума. То је био разлог да „Грци траже мудрост“... Њима није могло да стане у памет да се Непромениви мења, јер Бог, као Личност, има апсолутну слободу воље, па може, да се умеша у историјске догађаје, да изабере Себи Посебан Народ и да га постепено припрема за долазак Свога Сина у Телу...

Њима, који су презирали материју и тело као ,,тамницу душе, било је неприхвативо да је Логос постао Тело, да је страдао на Крсту, и да је телеспо васкрсао за живот вечни...

И поред свеколике интелектуалне супериорности старохеленске философије, она се није винула до савршенства несебичпе љубави Божије ,,која не тражи своје“ ...

Трагање за срећом, свака чежња, беше за старе Грке нека врста пада, али не зато што је та чежња била себична, него просто зато што је она била неостварива. За паганске Хелене, ослобођење од жеље не беше, као за хришћане, само неопходно средство којим се несебична и стваралачка љубав омогућује и разраста према другима. Напротив, то ослобођење означавало је за њих и пресецање сваке делатности и устоличење у престолу математичке постојаности, слободне од сваке подељености и умножености. Тако је појам непомичне стабилности и математичке тачности био обоготворен, кроз имагинарни и неосновани фатализам.

Спасење човека не постиже се платонским бегством душе из овога света и материје, него се постиже Христовом победом над Сатаном кроз Крст, Васкрсење и коначно обновљење свих ствари. То није спасење од света, него од зла у свету.

Хришћански, библијски Бог, није безлично ,,Једно“ неоплатоничара и будиста, него Нестворене Три Личности с једном суштином. Те Три Личности ступају у живи однос са створеним ангелским и људским личностима. У том смислу, Његош није роб старе хеленске философије. Он се није поводио ни за неоплатоничарском „небеском јерархијом“ псеудо-Дионисија, јер у његовој Лучи микрокозма, архангел Михаило и Гаврило (према Библији) имају важнију улогу од херувима и серафима...

Свети Оци, крштени Хелени, добро су знали немоћ философије да адекватно изрази тајне теологије. Они су кохеренцију тражили у Библији, а не у човековој философији. То је знао и наш Владика-Песник.

***

Познати су разни облици дуализма: онтолошки, код манихејаца; платонски: расцеп између „идеалног“ и „материјалног“ света; етички или библијски: борба између добрих и злих духова и људи у атмосфери слободе; и, најзад, идеолошки дуализам, који проповеда освајачке ратове у име неке ,,свете“ идеологије...

Његош је лепо опевао трагедију слободе својом етичком осетљивошћу за добро и зло. Нарочито, у својој Лучи. А када „благосиља“ истрагу потурица, то није исто што и „џихад“. Напротив, он „благосиља“ одбрамбени рат угроженог народа. Тако да је Његош потпуно чист од греха идеолошког дуализма.

***

Његошев речник је многозначан. У томе се и састоји богатство поетског израза. Његов језички ,,материјал“ јесте и старохеленски и библијеки, али ипак, храм, који је подигао из разнородног материјала, Његош посвећује искључиво Христу Богу. О томе говоре завршни стихови Луче:

Син достојни Оца превјечнога

обука се у человјечество

О преблаги, тихи Учитељу

воскрсењем смрт си поразио,

небо Твојом хвалом одјекује,

земља слави свога Спаситеља!

841 Прегледа